Tenk M-84

Mnogi tvrde, sa punim pravom, da je tenk M-84 jedan od najambicioznijih jugoslovenskih projekata u razvoju savremenog naoružanja. Iako je za njegovu izradu Sovjetskom Savezu plaćena licencna dokumentacija, M-84 ipak nije bio samo bleda kopija tenka T-72M, prema čijoj je dokumentaciji izrađen prvi jugoslovenski prototip. Na tenku se mnogo radilo, a brojni sistemi i sklopovi dodatno su unapređeni.

Razvoj tenka M-84 u Jugoslaviji počeo je početkom osamdesetih godina. Do 1983. godine izrađeno je prvih pet prototipova, na kojima su obavljena brojna ispitivanja, dok je proizvodnja nulte serije započela 1984. godine. Javnost je tenk prvi put mogla da vidi na vojnoj paradi u Beogradu, održanoj 9. maja 1985. godine.

Tenk je dugo čuvan pod ciradom i stalnom stražom, kao strogo poverljiva vojna tajna. Veliki broj ispitivanja prototipova tenka M-84 obavljen je na poligonu u Nikincima, gde se nalazio Vojnotehnički opitni centar. Tu je, između ostalog, ispitivana i sposobnost tenka da savlada vodenu prepreku dubine do pet metara i dužine do hiljadu metara.

Strukturno, familiju tenkova M-84 čine:

• Linijski tenkovi (Main Battle Tank): M-84, M-84A, M-84AB i M-84A4
• Navigacijski tenk (Navigation Tank): M-84ABN
• Komandni tenk (Command Tank): M-84ABK
• Tenkovi za izvlačenje (Recovery Vehicle): M-84AI i M-84AB

Koncepcija tenka je standardna, sa upravnim odeljenjem smeštenim u prednjem delu vozila, borbenim odeljenjem u sredini i motorno-transmisionim odeljenjem u zadnjem delu oklopnog tela. Tenk ima tri člana posade: vozača, komandira i nišandžiju.

Vozač tenka

Mesto vozača, odnosno upravno odeljenje, nalazi se u prednjem, centralnom delu oklopnog tela. Opremljeno je uređajima za upravljanje tenkom, vozačevom instrument-tabom sa neophodnim instrumentima i prekidačima, kao i uređajima sistema protivpožarne i NHB zaštite.

Vozač za osmatranje koristi tri periskopa: glavni TNPO-168V i dva pomoćna TNPA-65. Noću se umesto periskopa TNPO-168V može postaviti pasivni periskop PPV-2. Iznad vozačevog sedišta nalazi se poklopac kroz koji on ulazi u vozilo i izlazi iz njega. U prednjem delu tenka smešteni su i akumulatori, kao i rezervoari za gorivo.

Nišandžija i komandir tenka

Borbeno odeljenje, odnosno kupola, nalazi se u srednjem delu vozila. Nišandžija je smešten u levom delu kupole, dok se mesto komandira nalazi desno od topa. Osnovno naoružanje predstavlja top 2A46 sa glatkom cevi kalibra 125 mm. Polje dejstva po pravcu iznosi 360°, a po elevaciji od -6°13′ do +13°47′.

Top se automatski puni iz obrtnog transportera kapaciteta 22 dvodelna metka, smeštenog na podu borbenog odeljenja. Po potrebi je moguće i ručno punjenje topa. Brzina gađanja iznosi osam metaka u minuti pri automatskom punjenju, ali samo pri prvom ispaljivanju, odnosno dva metka u minuti pri ručnom punjenju.

U borbenom kompletu ukupno se nalaze 42 metka, i to tri vrste: kumulativno-obeležavajući, potkalibarno-obeležavajući i trenutno-fugasni.

Komandir za osmatranje koristi dnevno-noćnu komandirsku spravu DNKS-2. Dnevni kanal ima uvećanje od 4,9× i vidno polje od 10°, dok noćni kanal, sa pojačivačem slike, ima uvećanje od 4,3× i vidno polje od 10,9°. Sprava omogućava osmatranje u sektoru od 360° po pravcu i od -8° do +12° po elevaciji.

Tenk je opremljen i nišanskim spravama za posredno gađanje, mada se one veoma retko koriste u te svrhe.

Pored nišanskih sprava, za osmatranje se koriste i periskopi. Nišandžija ima periskop TNP-165A, a komandir dva periskopa TNP-160 i dva periskopa TNPA-65.

Na tureli komandira tenka postavljen je protivavionski mitraljez M87 NSVT kalibra 12,7 mm. Namenjen je za dejstvo protiv ciljeva u vazduhu na daljinama do 1.500 m i ciljeva na zemlji udaljenih do 2.000 m. Polje dejstva mitraljeza po pravcu iznosi 360°, a po elevaciji od -5° do +75°. Praktična brzina gađanja iznosi 150 metaka u minuti, a teorijska 800 metaka u minuti. U borbenom kompletu nalazi se 360 metaka, raspoređenih u šest redenika sa po 60 metaka. Za nišanjenje se koristi kolimatorska nišanska sprava K10-T.

Naoružanje i municija

Osnovni tip municije za borbu protiv tenkova jeste metak sa potkalibarno-obeležavajućim projektilom BM-9, odnosno BM-12, čija je domaća oznaka M-88. Projektil ima izuzetno veliku početnu brzinu od 1.800 m/s, pa zahvaljujući velikoj kinetičkoj energiji probija oko 350 mm homogenog čeličnog oklopa na daljini od 2.000 m. Masa metka iznosi 19,5 kg, a masa projektila 5,67 kg. Prečnik penetratora je 44 mm, dužina 519 mm, odnosno 545 mm kod BM-12, a masa 3,61 kg.

Metak sa kumulativno-obeležavajućim projektilom koristi se za borbu protiv tenkova i drugih oklopnih vozila na daljinama do 4.000 m. Projektil mase 19 kg probija od 500 do 550 mm homogenog čeličnog oklopa, a ispaljuje se početnom brzinom od 905 m/s.

Metak sa trenutno-fugasnim projektilom OF-19 efikasan je u borbi protiv utvrđenih objekata, zaklona, žive sile i neoklopljenih vozila. Masa metka iznosi 32 kg, a masa projektila 19 kg, od čega 3,418 kg otpada na eksplozivno punjenje.

Na posebnom nosaču s desne strane topa smešten je spregnuti mitraljez M86 PKT kalibra 7,62 mm. Efikasan domet protiv pojedinačnih ciljeva iznosi 600 m, dok se grupni ciljevi efikasno uništavaju na daljinama do 800 m. Teorijska brzina gađanja mitraljeza iznosi od 650 do 750 metaka u minuti, a praktična 250 metaka u minuti. U borbenom kompletu nalazi se 2.000 metaka, raspoređenih u četiri redenika sa po 250 metaka.

Na tureli komandira tenka postavljen je protivavionski mitraljez M87 NSVT kalibra 12,7 mm. Namenjen je za dejstvo protiv ciljeva u vazduhu na daljinama do 1.500 m i ciljeva na zemlji udaljenih do 2.000 m. Polje dejstva mitraljeza po pravcu iznosi 360°, a po elevaciji od -5° do +75°. Praktična brzina gađanja iznosi 150 metaka u minuti, a teorijska 800 metaka u minuti. U borbenom kompletu nalazi se 360 metaka, raspoređenih u šest redenika sa po 60 metaka. Za nišanjenje se koristi kolimatorska nišanska sprava K10-T.

SUV – Sistem upravljanja vatrom

Na tenku M-84 primenjen je sistem za upravljanje vatrom SUV-M84, koji je znatno povećao vatrenu moć u odnosu na tenk T-72. Sistem se sastoji od dnevno-noćne nišanske sprave DNNS-2, komandnog bloka nišandžije, balističkog računara sa komandnom tablom, pojačivačke kutije sa podsistemima za upravljanje, razvodne kutije K-1, žirobloka, meteorološkog senzora, davača brzine po pravcu, izvršnih delova za vertikalno i horizontalno navođenje, dnevno-noćne sprave komandira DNKS-2 i komandnog bloka komandira.

Glavni deo sistema za upravljanje vatrom jeste dnevno-noćna nišanska sprava DNNS-2, sa nezavisnom nišanskom linijom i stabilizacijom vidnog polja u obe ravni. Sprava ima tri kanala: dnevni, noćni i laserski. Dnevni kanal ima uvećanje od 3× i 7×, kao i vidno polje od 20° pri uvećanju od 3×, odnosno 9° pri uvećanju od 7×. Noćni kanal, sa pasivnim pojačivačem slike druge generacije, ima uvećanje od 8,5× i vidno polje od 5,4°. Laserski daljinomer omogućava merenje daljine u opsegu od 200 do 9.995 m.

Računar SUV-a izračunava elemente za gađanje potkalibarnim i kumulativnim projektilima na daljinama od 200 do 4.000 m, trenutno-fugasnim projektilima od 200 do 6.000 m, kao i spregnutim mitraljezom od 200 do 1.500 m.

Sistem za upravljanje vatrom obezbeđuje stabilizaciju topa u obe ravni, sa tačnošću od 0,2 hiljadita po visini, odnosno 0,25 hiljaditih po pravcu. Brzina navođenja topa po pravcu iznosi od 0,07°/s do 18°/s, a po elevaciji od 0,05°/s do 3,6°/s. Vozaču je omogućeno prinudno okretanje kupole u slučaju da cev topa blokira njegov otvor za napuštanje vozila.

Na tenku M-84 primenjen je sistem za upravljanje vatrom SUV-M-84, koji je znatno povećao vatrenu moć u odnosu na tenk T-72. Sistem se sastoji od dnevno-noćne nišanske sprave DNNS-2, komandnog bloka nišandžije, balističkog računara sa komandnom tablom, pojačivačke kutije sa podsistemima za upravljanje, razvodne kutije K-1, žirobloka, meteorološkog senzora, davača brzine po pravcu, izvršnih delova za vertikalno i horizontalno navođenje, dnevno-noćne sprave komandira DNKS-2 i komandnog bloka komandira.

Glavni deo sistema za upravljanje vatrom jeste dnevno-noćna nišanska sprava DNNS-2, sa nezavisnom nišanskom linijom i stabilizacijom vidnog polja u obe ravni. Sprava ima tri kanala: dnevni, noćni i laserski. Dnevni kanal ima uvećanje od 3× i 7×, kao i vidno polje od 20° pri uvećanju od 3×, odnosno 9° pri uvećanju od 7×. Noćni kanal, sa pasivnim pojačivačem slike druge generacije, ima uvećanje od 8,5× i vidno polje od 5,4°. Laserski daljinomer omogućava merenje daljine u opsegu od 200 do 9.995 m.

Računar SUV-a izračunava elemente za gađanje potkalibarnim i kumulativnim projektilima na daljinama od 200 do 4.000 m, trenutno-fugasnim projektilima od 200 do 6.000 m, kao i spregnutim mitraljezom od 200 do 1.500 m.

Sistem za upravljanje vatrom obezbeđuje stabilizaciju topa u obe ravni, sa tačnošću od 0,2 hiljadita po visini, odnosno 0,25 hiljaditih po pravcu. Brzina navođenja topa po pravcu iznosi od 0,07°/s do 18°/s, a po elevaciji od 0,05°/s do 3,6°/s. Vozaču je omogućeno prinudno okretanje kupole u slučaju da cev topa blokira njegov otvor za napuštanje vozila.

Komandir za osmatranje koristi dnevno-noćnu komandirsku spravu DNKS-2. Dnevni kanal ima uvećanje od 4,9× i vidno polje od 10°, dok noćni kanal, sa pojačivačem slike, ima uvećanje od 4,3× i vidno polje od 10,9°. Sprava omogućava osmatranje u sektoru od 360° po pravcu i od -8° do +12° po elevaciji.

Tenk je opremljen i nišanskim spravama za posredno gađanje, mada se one veoma retko koriste u te svrhe.

Pored nišanskih sprava, za osmatranje se koriste i periskopi. Nišandžija ima periskop TNP-165A, a komandir dva periskopa TNP-160 i dva periskopa TNPA-65.

Motorno odeljenje

U zadnjem delu oklopnog tela tenka M-84 nalazi se motor V-46-6 snage 573,7 kW. Kod modela M-84A ugrađen je snažniji motor V-46TK snage 735 kW, odnosno 1.000 KS, čime je pokretljivost znatno poboljšana. Motor je četvorotaktni, dvanaestocilindrični, turbopunjen, višegoriv i hlađen tečnošću. Masa motora iznosi 1.080 kg, a zajedno sa pratećim uređajima zauzima zapreminu od 2,84 m³. Potrošnja goriva na 100 km iznosi od 260 do 450 litara, što tenku sa jednim punjenjem goriva omogućava domet od 460 do 700 km. Radi lakšeg pokretanja u zimskim uslovima, motor je opremljen grejačem koji se uključuje pri spoljnim temperaturama nižim od +5 °C.

Transmisija je mehanička, sa planetarnim menjačima kojima se upravlja hidrauličnim putem. Menjači imaju sedam stepeni prenosa za kretanje napred i jedan stepen prenosa za vožnju unazad.

Gusenice su metalne, širine 580 mm, i sastoje se od 96 članaka spojenih gumeno-metalnim šarnirima. Sa svake strane nalazi se po šest potpornih točkova i po tri točka nosača gusenica. Pogonski točak nalazi se pozadi, dok je lenjivac smešten napred. Oslanjanje je izvedeno pomoću torzionih vratila, uz hidraulične amortizere na prvom, drugom i šestom oslonom točku.

Oklop

M-84 je tenk standardne koncepcije i veoma niske siluete, što ga čini izuzetno teškom metom. Njegova maksimalna visina iznosi 2,19 m.

Telo tenka sastavljeno je od varenih višeslojnih oklopnih ploča. Ova vrsta oklopa popularno se naziva sendvič-oklop, jer se oklopne ploče sastoje od više slojeva različitih materijala, koji treba da pruže dodatnu zaštitu od dejstva različitih tipova protivoklopnih sredstava. U sendvič-oklop najčešće se ugrađuje keramički sloj, koji smanjuje efekte dejstva kumulativnih projektila, kao i drugi nemetalni materijali koji oklop čine elastičnijim.

Oklopne ploče na prednjem delu tenka postavljene su pod velikim uglom, čime je povećana efikasnost postojećeg oklopa. Takav položaj ploča takođe povećava mogućnost rikošeta neprijateljskog projektila, a samim tim smanjuje verovatnoću uništenja tenka. Gornja prednja oklopna ploča višeslojna je i debljine 231 mm. Na njoj se nalazi rebrasta površina, uokvirena ramom u obliku slova V, koja vozaču pruža delimičnu zaštitu od blata i vode tokom vožnje po raskvašenom zemljištu. Donja prednja oklopna ploča dodatno je zaštićena dozerskim nožem, koji ne samo da povećava oklopnu zaštitu tenka već mu omogućava i samostalno ukopavanje.

Tenk M-84AB1 sa primetno poboljšanom oklopnom zaštitom. Uočljive su i gusenice sa gumeno-metalnim šarnirima.

Bočne strane tenka izrađene su od homogenih oklopnih ploča debljine 80 mm u prednjem i 70 mm u zadnjem delu. Iako su postavljene pod nepovoljnijim uglom, imaju veoma malu površinu. Hodni deo delimično je zaštićen šarnirno vezanim kumulativnim zavesama, odnosno ekranima od čvrste gume. Kumulativne zavese namenjene su zaštiti od kumulativnih projektila. One izazivaju aktiviranje bojeve glave pre udara u osnovni oklop, čime se smanjuje dejstvo kumulativnog mlaza na telo tenka. Ukupni ekvivalent oklopne zaštite tela tenka procenjuje se na 550 do 600 mm homogenog oklopa.

Kupola je izrađena od livenog homogenog pancirnog čelika, a njena čeona oklopna zaštita iznosi 410 mm. Kod modela M-84A u prednji deo kupole ugrađen je nemetalni segment debljine 130 mm, čime su dodatno poboljšana zaštitna svojstva. Ekvivalentna zaštita čeonog dela kupole procenjuje se na do 700 mm homogenog oklopa.

Iako je razvoj započet početkom devedesetih godina, projekat eksplozivnog reaktivnog oklopa završen je tek u avgustu 1998. godine (testovi su rađeni 1995. godine), kada je dobio oznaku KAO M-99. Po svojim karakteristikama sličan je ruskim i ukrajinskim rešenjima dodatnog oklopa prve generacije, poznatim pod nazivom „Kontakt“. KAO M-99 je modularan, dimenzija 152 × 305 × 65 mm i mase 6 kg, od čega 350 g čini eksploziv. U zavisnosti od tipa projektila, ugla pogotka, rastojanja ERA modula od osnovnog oklopa i drugih faktora, može da smanji probojnost kinetičkih projektila za oko 25 odsto, a kumulativnih za do 80 odsto.

Dodatne mogućnosti

U tenk M-84 ugrađen je veliki broj pomoćnih i specijalnih uređaja, uključujući uređaj za stvaranje dimne zavese ubrizgavanjem dizel-goriva u izduvnu cev motora, dvanaest bacača dimnih kutija, sistem kolektivne NHB zaštite, radiološko-hemijski detektor DRHT, komplet za dekontaminaciju, protivpožarni uređaj sa 14 senzora, komplet za podvodnu vožnju, VHF radio-uređaj, interfon, uređaj za samoukopavanje i uređaj za komprimovani vazduh.

Komplet za podvodnu vožnju omogućava savlađivanje vodenih prepreka dubine do 5 m, širine do 1.000 m i brzine toka do 1,5 m/s. VHF radio-uređaj ima domet do 20 km, odnosno oko 15 km kada je tenk u pokretu.

Iz prakse

Savlađivanje vodene prepreke tenkom M-84

Da bi tenk M-84 savladao vodenu prepreku, na primer reku dubine do pet metara i širine do 1.000 metara, neophodne su određene pripreme. Pre svega, na predviđenoj trasi prelaska angažuju se ronioci, koji ispituju dno rečnog korita.

Kada se pronađe mesto sa stabilnim i čvrstim dnom, bez blata, mulja i sličnih prepreka, potrebno je proveriti da li će ono ostati stabilno i nakon prelaska voda tenkova. To je, prema staroj formaciji, iznosilo tri tenka, a prema sadašnjoj četiri tenka. I obale sa obe strane reke moraju biti stabilne i čvrste. Treba imati u vidu da tenk M-84 ima masu veću od 42 tone.

Pored ispitivanja dna rečnog korita i obala na mestu predviđenom za prelazak, neophodno je da reka bude mirna. Gornja granica brzine toka iznosi 1,5 m/s. Meteorološka prognoza za planirani dan manevra mora predviđati odsustvo vetra i padavina. Ovaj manevar se ne izvodi pri slaboj vidljivosti, niti noću.

Danas postoje određena potencijalna mesta za prelazak. Nazivaju se potencijalnim jer se pri svakom ponovljenom manevru ponovo ispituje dno rečnog korita. Razlog je jednostavan: prirodne okolnosti mogu izmeniti stanje dna, na primer iznenadnim nanosom mulja. Potrebno je da se ispuni veliki broj uslova da bi savlađivanje vodene prepreke bilo uspešno. Greške nisu poželjne, jer mogu imati kobne posledice.

Posada tenka mora biti odlično obučena i uvežbana. Vozač mora biti posebno obučen i pribran, jer je za ovaj manevar najodgovorniji i najvažniji član posade. Pošto je reč o timskom radu, od posebne važnosti su i dobri međuljudski odnosi među članovima posade.

Najpre se elementi tenka dovode u marševski položaj. Nišandžija ručnom kočnicom zakoči kupolu, tako da se ona ne može pomerati po pravcu, odnosno azimutu. Zatim komandir i nišandžija postavljaju marševsku kočnicu topa, koja ne dozvoljava pomeranje cevi po visini, odnosno elevaciji.

Posada potom specijalnom mašću premazuje mesta kroz koja bi voda eventualno mogla da prodre. Ta mast ne služi za „zapušavanje rupa“, već se nanosi na spojeve, na primer oko poklopaca za ulazak i izlazak posade, poklopca za automatsko izbacivanje danceta, poklopaca sanduka za alat i drugih otvora.

Na usta topovske cevi navlači se gumena navlaka, kao i na meteorološki senzor. Potom se na nišandžijin otvor za ulazak i izlazak, odnosno luk, postavlja cev koja posadi omogućava dotok vazduha. Svaki član posade ima prsluk i masku povezanu sa bocom za disanje.

Na izduvni otvor motora, odnosno auspuh, montira se poseban dodatak sa klapnama. Njegova uloga je da spreči prodor vode u izduvni sistem, a samim tim i u motor, što bi dovelo do prestanka njegovog rada. Zbog toga vozač tokom ovog manevra trpi poseban psihički pritisak, jer ne sme da dozvoli gašenje motora dok se tenk nalazi pod vodom.

Tokom savlađivanja vodene prepreke prisutni su ekipa od četiri ronioca sa gumenim čamcem, vozilo hitne pomoći i tenk za izvlačenje, odnosno TZI. Bez obzira na formaciju koja izvodi manevar, njime neposredno komanduje komandant bataljona. On je u stalnoj vezi sa vozačem tenka, koji tada koristi takozvanu spoljnu vezu.

Pošto vozač praktično ne vidi putanju, njegov glavni orijentir je žiroskop koji se nalazi sa leve strane. Prema komandama komandanta bataljona, vozač vrši korekcije ukoliko tenk skrene sa predviđene putanje prelaska.

Prelazak se vrši u prvom stepenu prenosa. Broj obrtaja motora povećava se sa standardnih 800 na 1.600 obrtaja u minuti. To se postiže ručnim gasom, koji se fiksira na željeni broj obrtaja. Na taj način se mogućnost gašenja motora pod vodom svodi na minimum. Istovremeno, izduvni gasovi stvaraju dovoljan pritisak da drže klapne na izduvnom sistemu otvorenim i spreče prodor vode.

Motor se pod vodom ne može pokrenuti. Na dubini od pet metara članovi posade, zbog pritiska vode, ne mogu da otvore luk. Ukoliko bi se motor ipak ugasio, u akciju stupaju ronioci i TZI. Ronioci imaju zadatak da zakače sajlu za tenk, kako bi ga TZI izvukao na obalu.

Takve nezgode su se dešavale, uglavnom kada bi naređenje za gašenje motora stiglo neplanski, tokom prelaska. Poznat mi je slučaj gašenja motora na tenku T-72, na kojem je moj dobar drug i kolega bio komandir. Ronioci i TZI tada su uspešno obavili svoj posao. Procedure za savlađivanje vodene prepreke na dubini do pet metara u osnovi su iste kod tenkova M-84 i T-72.

Tenk M-84 bez posebne pripreme može da savlada vodenu prepreku dubine do 1,2 metra, dok uz pripremu koja traje oko pet minuta može da savlada prepreku dubine do 1,8 metara.

Nažalost, nakon prvih ratnih dejstava 1991. godine, sa tenkova M-84 i T-72 nestao je veliki deo opreme za savlađivanje vodenih prepreka. Zbog toga su mnoge oklopno-mehanizovane jedinice sredinom 1994. godine razdužile i preostalu opremu. Bilo bi korisno da tenkovi koji su i dalje u upotrebi ponovo dobiju kompletnu opremu za podvodnu vožnju, jer je šteta ne koristiti sposobnost koja već postoji.

Iskustva sa strelišta

Bojevo gađanje iz spregnutog mitraljeza M-86 (PKT) kalibra 7,62 mm, protivavionskog mitraljeza M-87 NSV kalibra 12,7 mm i topa 2A46 kalibra 125 mm

Pravi tenkista postaje se tek kada se oseti miris baruta nakon opaljenja topovskog projektila. Bojevo gađanje sledi po završetku pojedinačne obuke članova posade.

Komandir tenka, pored svog radnog mesta, mora veoma dobro da poznaje ceo tenk, njegove sisteme, sklopove i njihovu funkcionalnost u datim uslovima. On se obučava zajedno sa nišandžijama i stiče VES nišandžije, a potom završava obuku za vozača i polaže za VES vozača tenka.

Nišandžija detaljno uči sistem upravljanja vatrom, punjenje topa u poluautomatskom i ručnom režimu, kao i gađanje u ručnom režimu rada sistema za upravljanje vatrom, na primer bez upotrebe računara.

Vozač uči vožnju tenka, koja je zapravo lakša od vožnje automobila. Teško je uporediti je sa nečim kako bi se stekao pravi utisak o tome koliko je jednostavno upravljati tenkom M-84. Pored vožnje, vozač mora da zna sve o aditivima koji se koriste, kao i o temperaturi i pritisku ulja i rashladne tečnosti, odnosno antifriza.

Nakon toga nastoji se da se posada uklopi u složnu celinu i da tako funkcioniše, što je glavni preduslov za uspešnu posadu. U tenku postoji radio-uređaj koji obezbeđuje vezu među članovima posade. Svaki član posade ima svoj šlemafon, odnosno kapu, sa zvučnicima kod ušnih školjki i mikrofonima, takozvanim laringofonima. Oni se zatežu kako bi prijanjali uz predeo vrata, gde se nalaze glasne žice. Svaki šlemafon priključen je na upravljačku kutiju veze, čime se ostvaruje unutrašnja komunikacija među članovima posade.

Šlemafon istovremeno služi kao izolator buke, pa se posada može dobro čuti uprkos glasnom i neprijatnom brujanju motora, kao i drugim zvucima koje tenk stvara tokom kretanja. Komunikacija u tenku izuzetno je važna.

Na tenku M-84, iza otvora komandira, nalazi se takozvani spoljni priključak za vezu. On služi komandiru pešadijskog odeljenja, koji se sa zadnje strane penje na tenk, gde ga čeka priključeni šlemafon. To je jedan od načina komunikacije između pešadije i posade tenka kada se nalaze na liniji.

Održavanje radio-veze u tenku veoma je važno. Nebrojeno puta sam bio svedok situacija u kojima, zbog nerazumevanja među članovima posade, nišandžija opali iz topa, a vozač i komandir se dobro ugruvaju usled trzaja nakon opaljenja. Bilo je tu i „plave šminke“ oko očiju, kao i podliva na drugim delovima tela. Naravno, posledice takvih nesporazuma uglavnom nisu ozbiljne, pa su takvi slučajevi često postajali povod za šalu.

Posada najpre odlazi na lokalno strelište koje zadovoljava uslove za gađanje iz automatske puške. Na tom strelištu novopečeni komandiri i nišandžije prvi put se susreću sa bojevom municijom i dejstvuju iz spregnutog mitraljeza PKT kalibra 7,62 mm, najpre samo iz jednog tenka.

Prvo se gađa iz mesta, dok je tenk nepokretan. Kada se ispune norme, prelazi se na naredno gađanje iz PKT-a, pri kojem se tenk kreće, ali puca kada nakratko zastane. Nakon toga sledi gađanje iz pokreta. Sve se ponavlja i noću.

Kada, na primer, četa uspešno završi gađanje na lokalnom strelištu i ispuni zadate norme, prelazi se na veće strelište. Mi smo uglavnom koristili strelište u selu Međa, u blizini Niša.

Na strelištu Međa uvežbava se gađanje iz PKT-a, kao i iz topa sa umetnutom cevi kalibra 12,7 mm. Postoje saobraćajnice koje omogućavaju izvođenje vežbe „tenkovski vod u napadu“. Tri, odnosno četiri tenka kreću sa osnovne linije. Po završetku smene, nišandžija se sa zadnje strane penje na tenk i nosi svoj redenik, jer se dobija ograničen broj metaka kojim je potrebno pogoditi najmanje 70 odsto zadatih meta. U praksi je uspešnost gotovo uvek znatno veća.

Gađaju se mete koje se iznenada pojavljuju, pri čemu nišandžija vežba zapažanje. Gađaju se i pokretne mete, kada se koristi preklopnik pod nazivom „preticanje“. Kada se on uključi, sistem za upravljanje vatrom radi u režimu za gađanje pokretnih meta. Nišandžija tada, nakon laserovanja i merenja daljine, prati cilj najviše dve sekunde. Računar na osnovu daljine i praćenja cilja određuje njegovu brzinu i vrši korekciju vatre, pa je dovoljno nanišaniti po sredini mete. Iskusni tenkisti, naravno, često ne koriste ovaj preklopnik.

Nakon završetka gađanja na strelištu Međa, vrlo brzo se odlazi na najveće strelište kod nas, Pasuljanske livade.

Ovo strelište omogućava da se u celosti izvede vežba „tenkovski vod u napadu“ uz upotrebu bojeve municije, kako za mitraljeze PKT i PAM, tako i za tenkovski top kalibra 125 mm.

Fenomen „prvog metka“

Vredi se osvrnuti na čuveni fenomen „prvog metka“. Opšte je poznato da pre ispaljenja prvog metka kod svakog izvršioca gađanja postoji određena napetost i nervoza. Što je kalibar veći, veća je i napetost. Takođe, ukoliko je između gađanja prošlo mnogo vremena, taj neprijatan osećaj može biti izraženiji.

Neposredno pred bojevo gađanje jasno se mogu uočiti učestali odlasci na kratku nuždu, znojenje dlanova, žvakanje žvake ili cigareta koja se ne vadi iz usta. Ima i onih koji pokušavaju da napetost prikriju alkoholom, ali kada se to primeti, takav pojedinac odmah može da uzme svoju opremu i pređe u ne tako popularnu mehanizovanu pešadiju.

Zanimljivo je da i ljudi koji su ispalili više od trista granata pre svakog prvog opaljenja osećaju veliki naboj nervoze, napetosti i adrenalina. Čim se opali prvi projektil, taj osećaj nestaje gotovo trenutno.

O ovom fenomenu razgovarao sam sa kolegama koje poznajem bolje nego svoje najrođenije. Čula su se različita mišljenja. Jedni su smatrali da kod veterana postoji strah da slučajno ne promaše metu i time izgube autoritet pred regrutima i pretpostavljenima. Pojedini stariji zastavnici zastupali su mišljenje da je negde u podsvesti prisutna svest o tome da se radi o ubojnom sredstvu i da je takva reakcija sasvim normalna.

Lično mislim da ima i jednog i drugog. Najvažnije je ne dozvoliti da takav osećaj poremeti koncentraciju, već ga držati pod potpunom kontrolom.

Prvog dana gađa se iz topa dok tenk stoji u mestu. Daljina do cilja iznosi oko dva kilometra, a meta je približno veličine siluete tenka. Gađanje je neposredno.

Od ukupno 50 regruta, prvi hitac iz topa metu pogodi njih 47 ili 48, a neretko pogode svi. Omašaji uglavnom nisu drastični i iznose najviše do pola metra. Uzrok je najčešće ljudski faktor, odnosno nedovoljna kontrola napetosti o kojoj je već bilo reči. Pojedinci ne nanišane dovoljno precizno, jer su nestrpljivi i žele da što pre „završe posao“.

Kod potpuno ispravnog sistema za upravljanje vatrom, za manje od pola sata obuke gotovo svako može uspešno da izvrši ovakvo gađanje. Time želim da naglasim da je upravljanje sistemom za upravljanje vatrom veoma jednostavno, ali samo pod uslovom da je sistem potpuno ispravan.

Prvo gađanje iz topa uglavnom se izvodi kumulativno-obeležavajućim projektilom 3BK14M, početne brzine 905 m/s i mase 19 kg.

Tokom dana gađa se iz protivavionskog mitraljeza M-87 NSV kalibra 12,7 mm, postavljenog na komandirskom otvoru, odnosno komandirskoj tureli. Mete na zemlji najčešće se gađaju na daljinama od 800 do 1.000 metara, nekada i većim. Za ovo gađanje uglavnom se koriste obeležavajući meci, što izvršiocu omogućava da brzo koriguje vatru i bez upotrebe nišana.

Pored optičke nišanske sprave K10-T, može se nišaniti i mehaničkim nišanom. Iako je reč o protivavionskom mitraljezu, PAM je veoma efikasan i protiv zemaljskih ciljeva na daljinama do 2.000 metara. Ovo gađanje, koje sledi neposredno nakon gađanja iz topa istog dana, predstavlja pravu poslasticu.

Sutrašnji dan je veoma važan. Pošto su regruti opalili svoju prvu granatu, u logoru se oseća velika euforija i neopisivo pozitivna atmosfera. Novopečeni nišandžije odmah dobijaju čin razvodnika i šepure se po logoru, jer su postali pravi tenkisti.

Stanem tako sa strane, kod poljske kantine u logoru, i slušam oduševljene mlade tenkiste koji su tog dana imali svoje vatreno krštenje. Kao grupa generala koja raspravlja o važnom pitanju, oni vode ozbiljne razgovore, a centralna tema je, naravno, tenk M-84. Milina ih je gledati i slušati. Cela atmosfera ponese i nas starije, jer je to istovremeno i naš uspeh, ali ga zadržavamo za sebe i ne ispoljavamo previše.

Poslednjeg dana izvodi se vežba „tenkovski vod u napadu“. Sa osnovne linije kreću tri, odnosno četiri tenka. Svaki ima zasebnu stazu i poseban program pojavljivanja meta.

Najpre se pojavljuju mete koje se gađaju PKT-om. U pronalaženju meta učestvuje cela posada, ali komandir ima najviše prostora za osmatranje, pa uglavnom on navodi nišandžiju na cilj. Ipak, može se desiti da vozač prvi ugleda metu i preko veze navede nišandžiju na cilj.

Komandir može automatski da navede nišandžiju na metu tako što svojom dnevno-noćnom komandirskom spravom ugleda cilj, preuzme komande, a kupola se okrene u tom pravcu, tako da se meta pojavi u vidnom polju nišandžije. Ovaj način navođenja retko se koristi, jer je često lakše i brže nišandžiji usmeno objasniti gde se nalazi cilj.

Nažalost, buka, dim od barutnih gasova, vibracije, napetost, vrućina i skučen prostor kod pojedinih nišandžija mogu izazvati osećaj izgubljenosti i potpunu dezorijentaciju. To se lako uočava, pa tada ne preostaje ništa drugo nego da se nišandžija sistemom preuzimanja komandi navede na cilj.

Kada se pređe oko 70 do 80 odsto staze, pojavljuje se meta siluete tenka koja se gađa granatom dok je tenk u pokretu. U zavisnosti od staze, rastojanje do mete iznosi od 1,5 do 2,3 kilometra. Kao i kod prvog ispaljenog projektila, uspešnost pogodaka veoma je velika, a omašaji retki. Za ovo topovsko gađanje koristi se kumulativno-obeležavajući ili trenutno-fugasni projektil.

Na samom kraju vozač zaustavlja tenk, nakon čega izdajem komandu da posada napusti vozilo kako bi izvršila gađanje automatskim pištoljem M84 kalibra 7,65 × 17 mm, poznatijim kao Škorpion. Nišandžija tada gađa i iz automatske puške M70 AB2.

Po završetku gađanja, posada se vraća na svoja mesta. Vozač okreće tenk i vraćamo se na osnovnu liniju.

Tako izgleda bojevo gađanje i vežba „tenkovski vod u napadu“. Odmah po završetku gađanja i zvaničnom čitanju rezultata pojedinačnog gađanja, tenkovska četa ili bataljon, u zavisnosti od toga ko učestvuje u vežbi, dobija ukupnu ocenu. Koliko ja pamtim, ona nije bila niža od jake četvorke, što se smatralo velikim uspehom.

Po završetku gađanja odmah se uspostavlja čelična disciplina. Razlog je jednostavan: tehniku treba pripremiti i navesti na vučni voz. Iskustvo je pokazalo da se nakon ovakvih gađanja oslobađa mnogo euforije, zbog čega se lako mogu zanemariti propisi. Takva opijenost uspehom može dovesti do nesreće usled prevelike opuštenosti i nepoštovanja mera bezbednosti.

Mladim tenkistima to je ponekad čudno, a nama starijima i neprijatno, ali zbog visokih uloga neophodno je tako postupati.

Po povratku u matičnu kasarnu, iako smo umorni od maršovanja, puta i logorovanja, obavezno se vrši dopuna gorivom. Zatim sledi zasluženi odmor, ali samo do sutra, jer ostaje veliki posao čišćenja topovske cevi.

Najpre se više dana vrši debakarizacija cevi. Na svakom projektilu, osim potkalibarnih, koji se u ovom slučaju ne koriste, nalaze se bakarni prstenovi. Njihov zadatak je da projektil u cevi ne „šeta“, već da bude pravilno vođen i da nakon opaljenja dobije dobro početno usmerenje.

Po izlasku projektila, pošto su bakarni prstenovi relativno meki, njihovi tragovi ostaju na zidovima cevi. Dok se ne izvrši debakarizacija, cev topa ima crveno-narandžastu boju. Ona se više dana čisti specijalnom hemikalijom koja razgrađuje bakar.

Ipak, bivšim regrutima, a sada novim tenkistima, taj posao ne pada teško. Kada se sve sabere, ovakvo jedinstveno iskustvo se i te kako isplati.

Maskiranje tenka

Verovatno znate da je maskiranje jedan od veoma važnih elemenata u borbenim uslovima. Dobrim maskiranjem može se sakriti čitava tenkovska četa, a da ona istovremeno bude spremna za dejstvo u roku od nekoliko minuta. Maskiranje je naročito došlo do izražaja tokom rata 1999. godine.

Kada je na snagu stupilo primirje, a jedinice oklopno-mehanizovanih snaga Vojske Jugoslavije počele da izlaze iz svojih maskiranih položaja, čelnici NATO-a bili su zatečeni. NATO je, naime, smatrao da je veći deo oklopno-mehanizovanih jedinica Vojske Jugoslavije pogođen tokom vazdušnih napada.

Uređaj za samoukopavanje i izradu zaklona

Gledano očima vojnika, teren Bosne i Hercegovine u periodu od 1992. do 1995. godine bio je veoma pogodan za tenkove M-84 i T-72 i njihovo dejstvo. Ipak, pojedini tenkisti smatrali su da ni taj teren nije idealan, jer je u velikoj meri brdsko-planinski, što je ograničavajući faktor zbog relativno malog opsega elevacije topovske cevi. Međutim, postavlja se pitanje da li idealni uslovi uopšte postoje. Lično mislim da ne postoje.

Tenk M-84 poseduje uređaj za samoukopavanje i izradu zaklona. Nakon izbora položaja, odnosno glavne i rezervne linije vatre, pristupa se samoukopavanju i izradi zaklona.

Na prednjem delu tenka, ispod kose oklopne ploče, nalaze se dva velika vijka koja drže takozvanu ralicu. Nakon odvijanja vijaka, ralica se spušta na zemlju pod određenim uglom. Ukoliko bezbednosna situacija to dozvoljava, komandir tenka staje ispred vozila, u pravcu planiranog ukopavanja, i navodi vozača. Kada komandir ne može da se izloži na otvorenom prostoru, iskusniji vozač može samostalno izvesti manevar ukopavanja, bez njegovog navođenja.

Vreme potrebno za samoukopavanje zavisi od vrste, čvrstine i sastava zemljišta. Ako se kao merilo uzme čvrsto i izuzetno homogeno zemljište, vozač će prema komandama komandira ukopati tenk za najviše 30 do 40 minuta. To su najnepovoljniji uslovi rada. U povoljnijim uslovima tenk može samostalno izraditi zaklon i ukopati se za desetak minuta.

Komande koje komandir izdaje vozaču ne prenose se glasom, jer vozač zbog buke motora ne bi mogao da ih čuje. Zato postoje tačno utvrđeni signali koji se prenose pokretima ruku ili pomoću dva mala barjaka, crvene i bele boje. Komande pokretima ruku koriste se i u drugim situacijama kada glasovna komunikacija nije moguća.

Na primer, kada su posade pored ili na tenkovima, a motori rade, komandir čete ne može glasom da izda zadatke komandirima tenkova. Jedini način da ih pozove jeste signalizacija rukama. Znak za „zbor starešina“ daje se podizanjem desne ruke iznad glave, uz pravljenje krugova ispruženim kažiprstom u smeru kretanja kazaljke na satu.

Tenk sam sebi kopa veliki rov, odnosno zaklon, u kojem će biti smešten. Dubina zaklona je takva da se spoj tela i kupole tenka nalazi približno u nivou površine zemljišta. Na prednjoj strani izrađuje se i grudobran. Reč je o rešenju koje je po načelu slično rovu za pešadinca, ali znatno većih dimenzija.

Poučen iskustvom, praktikovao sam da zaklon za tenk, odnosno samoukopavanje, izvodim dublje od propisanog. Kada je tenk trebalo da dejstvuje, morao je da izađe iz zaklona, tačnije da se popne na grudobran, ali samo na nekoliko sekundi, koliko je bilo potrebno da se opali iz topa. Nakon povratka u zaklon, tenk je bio znatno bezbedniji, po mojoj proceni i do 70 odsto, u odnosu na drugačije ukopane tenkove.

Ovo iskustvo stekao sam zahvaljujući „grešci“ jednog kolege, koja se kasnije pokazala opravdanom. Na zajedničkoj vežbi sa helikopterskom jedinicom naoružanom helikopterima Gazela, mi smo imali zadatak da se ukopamo, dok su piloti i operatori helikoptera simulirali napad na naše položaje.

Kolega je, navodno greškom, ukopao tenk dublje od propisanog. Tokom simulacije, operatori helikoptera su naveli da njegov tenk nisu uspeli da pogode. Drugi tenkovi bili su toliko izloženi da su operatori pre dejstva mogli da pročitaju njihove brojeve na kupolama, a zatim i da prijave pogotke.

Tenk mog kolege nisu uspeli da identifikuju prema broju. Njihov izveštaj glasio je otprilike ovako: „Jedan tenk, koji se nalazio između tenkova pod brojevima 213 i 227, nije pogođen.“

To „besplatno“ iskustvo dalo mi je za pravo da kasnije, kada mi je pravilno ukopavanje bilo mnogo potrebnije nego na vežbi, postupam na način koji je odstupao od propisa, ali je u praksi davao odlične rezultate. Dok su pojedini dosledno pratili udžbenik, uglavnom pisan za mirnodopske uslove, i tokom hladnih noći spavali ispod tenka, na hladnoj zemlji, ja sam sa svojom posadom mogao bezbedno da spavam u toplom tenku, smeštenom u nešto dubljem zaklonu.

Nažalost, to nije jedina manjkavost u priručniku za tenk M-84.

Dimne kutije

Ovo nisu sve mogućnosti tenka M-84 kada je reč o maskiranju. Na kupoli tenka jasno se vide bacači dimnih kutija. Tenk ukupno ima 12 bacača dimnih kutija.

Dimne kutije stvaraju dimnu zavesu na udaljenosti od oko 150 metara ispred tenka, širine od 15 do 20 metara, a u povoljnim uslovima i do 70 ili 110 metara. Dejstvo dimne kutije počinje 10 do 12 sekundi nakon lansiranja, dok ona dim ispušta u trajanju od 3,5 do 5 minuta.

Pet ležišta dimnih kutija nalazi se sa desne strane kupole u odnosu na topovsku cev, a sedam sa leve strane, gledano iz tenka. Kod tenka T-72 dimne kutije ravnomerno su raspoređene, sa po šest bacača sa svake strane.

Lansiranje dimnih kutija vrši nišandžija po naređenju komandira tenka. Sa leve strane nišandžije nalazi se komandna tabla za lansiranje dimnih kutija. Prilikom lansiranja mora se voditi računa o brzini i pravcu vetra.

Da bi dimna kutija bila što preciznije lansirana na predviđeno mesto, nišandžija može pre opaljenja da postavi kupolu tako da odgovarajući bacač bude u najpovoljnijem položaju. Naravno, sve zavisi i od toga koliko je dimnih kutija preostalo i u kojim se bacačima nalaze.

Ručnim vođenjem protivoklopne rakete Maljutka iskusan operator može predstavljati ozbiljnu opasnost za tenk. Međutim, ako se tenk nalazi u dobro postavljenoj dimnoj zavesi, vizuelno vođenje takve rakete znatno je otežano ili onemogućeno. Slično važi i za druga protivoklopna sredstva koja zahtevaju neposredno optičko nišanjenje, poput Zolje i Ose. Protivtenkovske nagazne mine predstavljaju posebnu kategoriju pretnje, za koju postoje drugačije mere zaštite i postupanja.

Stvaranje dimne zavese bez dimnih kutija

Naslov je potpuno tačan. Tenk M-84 može da stvori veoma gustu dimnu zavesu i bez upotrebe dimnih kutija. U tom slučaju postupak izvodi vozač pomoću preklopnika TDI/BMC.

Princip rada je jednostavan i efikasan. Lično sam više voleo stvaranje dimne zavese pomoću preklopnika TDI nego upotrebu dimnih kutija. Kada vozač uključi preklopnik TDI, koji mora držati aktiviranim tokom stvaranja zavese, veća količina dizel-goriva ubrizgava se u izduvni sistem motora. Tamo delimično sagoreva i stvara veoma gust beli dim.

Najjednostavnije poređenje može se napraviti sa dizel-lokomotivom koja pri polasku i većem opterećenju izbacuje vidljivi dim iz izduvnog sistema. Kod tenka je proces znatno intenzivniji, jer se u izduvni sistem ubrizgava veća količina goriva koje ne sagoreva u potpunosti. Rezultat je velika količina gustog belog dima.

U tom režimu potrošnja goriva je veoma velika. Dim zatim kroz izduvni sistem izlazi u atmosferu. Dovoljno je da vozač na mestu na kojem je potrebno zakloniti tenk napravi nekoliko krugova, kočenjem jedne gusenice, dok istovremeno drži aktiviran preklopnik TDI. Tenk tada može brzo da se zakloni u gustoj dimnoj zavesi.

Ovaj postupak može poslužiti i za maskiranje pešadije koja se nalazi uz tenk, kao i drugih oklopnih vozila koja nemaju sopstveni sistem za stvaranje dimne zavese.

Tenk M-84 može koristiti više vrsta pogonskog goriva, uključujući dizel-gorivo D-1 i D-2, motorni benzin, mlazno gorivo odnosno kerozin, kao i određene mešavine tih goriva. Međutim, stvaranje dimne zavese preko sistema TDI moguće je samo kada tenk koristi čisto dizel-gorivo D-1 ili D-2, koje je ujedno i njegovo osnovno pogonsko gorivo.

Diskusija o ovoj temi dostupna je na PalubaInfo Forumu na linku