Tenk T-72

Uvod

Tenk T-72 je jedan od najpoznatijih tenkova nastalih posle Drugog svetskog rata. Proizveden je u više desetina hiljada primeraka i pripada najbrojnijim tenkovima u istoriji. Proizvodio se u Sovjetskom Savezu, a zatim po licenci i u nekoliko drugih država. Nalazio se, a u mnogim zemljama se još uvek nalazi, u naoružanju velikog broja armija širom sveta.

Za nas je ovaj tenk posebno zanimljiv. Upravo je na njegovoj osnovi u bivšoj Jugoslaviji razvijen tenk M-84.

T-72 nije napravljen da bude najskuplji, najteži ili najsloženiji tenk na svetu. Napravljen je da ima snažno naoružanje, malu siluetu i dobru pokretljivost, ali i da bude dovoljno jednostavan za masovnu proizvodnju, održavanje i obuku velikog broja vojnika.

To je bilo veoma važno za Sovjetski Savez. U slučaju velikog sukoba gubici u ljudstvu i tehnici morali su brzo da se nadoknađuju. Oklopne jedinice morale su da dobijaju nove tenkove, a sa njima i posade obučene za njihovu upotrebu. Sovjetskoj armiji zato nije bio potreban samo dobar tenk, već tenk koji može da se proizvodi u velikom broju i koristi u najrazličitijim uslovima.

Koliko je takva koncepcija bila uspešna najbolje se vidi danas. Više od pola veka posle uvođenja u naoružanje T-72 se i dalje koristi u velikom broju. Rusija nastavlja da remontuje i modernizuje postojeće tenkove, dok Ukrajina koristi sopstvene, zarobljene ruske primerke i T-72 dobijene iz država koje su nekada pripadale Varšavskom paktu.

T-72 tako danas ratuje na obe strane. Menjani su nišani, uređaji veze, oklopna zaštita i motor, ali je osnovna konstrukcija ostala ista. Malo je tenkova koji su prošli kroz toliko ratova, modernizacija, verzija i različitih armija, a da su i posle više od pedeset godina ostali važan deo oklopnih jedinica.

Bilo bi pogrešno reći da je T-72 bio samo jeftin tenk za masovnu proizvodnju. Tokom razvoja dobio je nekoliko zaista odličnih rešenja. Neka su u vreme kada su uvedena predstavljala veliki iskorak napred.

Automatski punjač smanjio je posadu na tri člana i omogućio manju kupolu i nižu siluetu tenka. Uvođenje laserskog daljinomera znatno je povećalo mogućnost pogotka prvim projektilom, što je veoma važno u tenkovskom duelu. Višeslojni oklop bio je deo osnovne konstrukcije, dok su reaktivna zaštita i mogućnost ispaljivanja vođenih raketa kroz cev topa uvedeni na kasnijim verzijama.

T-72 zato ne treba posmatrati samo kao jedan tenk. U pitanju je čitava porodica vozila koja se razvija više od pola veka.

Jedini komandni T-72 u JNA

Vladimir Ivanović, ekspert za tenkove i dugogodišnji naučni saradnik foruma Paluba.Info za oblast oklopno-mehanizovanih jedinica (OMJ), godinama je bio jedan od njegovih najaktivnijih članova. Zahvaljujući stručnom znanju i neposrednom iskustvu dobro poznaje istoriju ovog vozila.

Gospodin Vladimir Ivanović, ekspert za tenkove, pored komandnog tenka T-72 JNA, registarskog broja 20641, ispred Muzeja Vojske Republike Srpske u Banjoj Luci. Foto: privatna kolekcija Vladimira Ivanovića

Prema njegovom objašnjenju, T-72 registarskog broja 20641 bio je jedini komandni tenk ovog tipa u JNA. Vojnotehnički institut ga je pre rata rastavio radi proučavanja i razvoja komandne verzije tenka M-84.

Komandni tenk T-72 JNA, registarskog broja 20641, ispred Muzeja Vojske Republike Srpske u Banjoj Luci. Foto: privatna kolekcija Vladimira Ivanovića

Kada je počeo rat u Bosni i Hercegovini, dva tenka ostala su rastavljena u sastavne delove. Vladimir Ivanović navodi da ih je oba sastavio i završio, čime je nastao i prvi komandni tenk M-84.

Nastanak tenka T-72

Razvoj tenka T-72 počeo je krajem šezdesetih godina u konstruktorskom birou fabrike Uralvagonzavod u Nižnjem Tagilu.

U to vreme Sovjetski Savez je već imao T-64. Bio je to veoma napredan tenk, ali je imao i ozbiljnih problema. Motor 5TDF bio je malih dimenzija i velike snage, ali složen za proizvodnju i održavanje. Tenk je bio skup, a njegova proizvodnja nije mogla lako da se proširi na druge fabrike.

Nižnji Tagil je dobio zadatak da razvije jednostavniju mobilizacionu verziju T-64A. To je trebalo da bude tenk koji bi u slučaju velikog rata mogao da se proizvodi u velikom broju, bez pojedinih složenih i skupih rešenja primenjenih na T-64.

Konstruktori nisu samo uzeli T-64 i u njega ugradili drugi motor. Promenili su motor, automatski punjač, transmisiju i još čitav niz sklopova.

Tako je nastao Objekt 172. Na njemu je ugrađen motor iz Nižnjeg Tagila, dok je hodni deo u početku preuzet sa T-64. Povećana masa pokazala je da takvo rešenje nije najbolje, pa je unapređeni Objekt 172M dobio novi hodni deo sa većim potpornim točkovima. Izmenjeni su i transmisija i deo druge opreme.

Novi automatski punjač bio je jednostavniji od onog na T-64. Ispod kupole nalazio se obrtni transporter sa 22 kasete. U njima su projektil i barutno punjenje bili položeni vodoravno, jedan iznad drugog. Punjač je koristio električne i mehaničke sklopove, bez hidrauličnog dela primenjenog na T-64. Omogućavao je brzinu gađanja od šest do osam metaka u minuti i postao jedno od najprepoznatljivijih rešenja T-72.

Od prvobitne namere da se napravi jednostavnija verzija T-64 postepeno je nastao novi tenk.

Posle opsežnih ispitivanja Objekt 172M je 7. avgusta 1973. godine usvojen u naoružanje Sovjetske armije pod oznakom T-72 „Ural“. Serijska proizvodnja počela je naredne godine u fabrici Uralvagonzavod.

Rani T-72 „Ural“ izložen u parku Patriot u Rusiji. Foto: Vitaly V. Kuzmin. Izvor: Wikimedia Commons. Licenca: CC BY-SA 4.0.

Sovjetski Savez je tokom sedamdesetih godina tako dobio tri različite porodice glavnih borbenih tenkova. T-64 je nastao i proizvodio se u Harkovu, T-72 u Nižnjem Tagilu, dok je T-80 razvijen u Lenjingradu, a kasnije se proizvodio i u Omsku.

Na ovom mestu meni se samo po sebi postavlja pitanje zašto je Sovjetski Savez nastavio da proizvodi T-64 kada je T-72 bio jeftiniji, jednostavniji i pogodniji za masovnu proizvodnju.

Jednostavan odgovor verovatno ne postoji. Proizvodnja T-64 u Harkovu već je bila uspostavljena, fabrika je bila prilagođena tom tenku, a veliki broj drugih preduzeća radio je njegove delove. T-64 se i dalje smatrao naprednijim tenkom za najbolje opremljene jedinice, dok je T-72 u početku zamišljen kao mobilizacioni tenk koji je mogao da se proizvodi u znatno većem broju. Kasnije je postao i glavni sovjetski izvozni tenk.

Na odluke nisu uticale samo potrebe armije. Između konstruktorskih biroa i fabrika postojalo je veliko rivalstvo. Svaki biro branio je svoj tenk i pokušavao da dokaže da je upravo njegovo rešenje najbolje. Iza svakog od njih stajali su već uloženi novac, proizvodni kapaciteti i ljudi koji nisu želeli da njihov program bude ugašen.

Istovremena proizvodnja T-64, T-72 i T-80 zato je bila skupa i komplikovana. Motori, automatski punjači, transmisije, hodni delovi i brojni drugi sklopovi nisu bili isti. To je otežavalo snabdevanje, održavanje i obuku posada.

Sa današnje distance teško je opravdati takvu odluku samo vojnim razlozima. T-72 je na kraju postao najbrojniji među njima. Bio je jednostavniji i jeftiniji za proizvodnju od T-64 i T-80, lakši za održavanje i pogodniji za izvoz i licencnu proizvodnju. To je, uostalom, bio zadatak zbog kojeg je njegov razvoj započet.

Raspored posade

Raspored posade u T-72 urađen je po klasičnoj sovjetskoj šemi.

Vozač se nalazi u prednjem centralnom delu tela. Iza njega je borbeno odeljenje sa kupolom. Nišandžija sedi sa leve, a komandir sa desne strane topa. Motor i transmisija nalaze se u zadnjem delu tenka.

Posadu čine komandir, nišandžija i vozač.

Punilac topa ne postoji, jer njegov posao obavlja automatski punjač. Kupola je zato mogla da bude manja, a ceo tenk niži. Visina T-72 do krova kupole iznosi približno 2,2 metra, što je znatno manje nego kod velikog broja zapadnih tenkova.

Mala silueta nije nikakva sitnica. Niži tenk je teže uočiti i pogoditi, lakše se zaklanja iza neravnina, a manja je i površina koju treba zaštititi oklopom.

Takvo rešenje ima i svoju cenu. Unutrašnjost je skučena, a posada nema mnogo prostora za rad. To naročito dolazi do izražaja tokom višesatnog boravka u tenku. Stalne vibracije, buka motora, škripanje metalnih sklopova, barutni gasovi koji se mogu zadržati tokom intenzivnog gađanja, velika vrućina leti i hladnoća zimi dodatno zamaraju posadu.

Vatrena moć

Glavno naoružanje T-72 čini glatkocevni top kalibra 125 mm iz porodice D-81. Tokom razvoja tenka ugrađivane su unapređene varijante topa 2A46.

U vreme pojave T-72 veliki broj zapadnih tenkova još je koristio topove kalibra 105 mm. Sovjetski top kalibra 125 mm mogao je da ispali snažniji projektil, a različite vrste municije omogućavale su gađanje oklopnih ciljeva, pešadije, utvrđenih položaja i zgrada.

Gladkocevni tenkovski top 2A46M1 kalibra 125 mm sa kolevkom i zatvaračem, izložen u Muzeju Motoviljinskih zavoda u Permu. Foto: Smell U Later / Wikimedia Commons / CC BY-SA 3.0.

Kasnije verzije T-72 dobile su i mogućnost ispaljivanja protivoklopnih vođenih raketa kroz cev topa. Time je povećana daljina dejstva protiv oklopnih ciljeva. Pod određenim uslovima raketa je mogla da se upotrebi i protiv niskoletećih helikoptera.

Sa topom je spregnut mitraljez PKT kalibra 7,62 mm. Na komandirskoj kupolici nalazi se protivavionski mitraljez NSVT kalibra 12,7 mm. Može da se koristi protiv ciljeva u vazduhu, pešadije, lakih vozila i drugih slabije zaštićenih ciljeva.

Kod starijih verzija komandir je morao da se znatno izloži da bi koristio protivavionski mitraljez. U gradskoj borbi to je veoma opasno.

Automatski punjač i municija

Automatski punjač je jedno od osnovnih obeležja T-72. Zahvaljujući njemu posada je smanjena na tri člana, a tenk je dobio jako nisku siluetu.

To je već pomenuto, ali treba objasniti kako je ovaj sistem radio.

Automatski punjač na T-72 nije bio isti kao onaj na T-64. Konstruktori iz Nižnjeg Tagila razvili su svoje rešenje, zasnovano na električnim i mehaničkim sklopovima. Kod T-64 deo sistema radio je pomoću hidraulike, a projektili i barutna punjenja bili su drugačije postavljeni.

Glavni deo automatskog punjača T-72 bio je obrtni transporter smešten na podu borbenog odeljenja, ispod kupole. U njemu su se nalazile 22 kasete. U svakoj su bili projektil i barutno punjenje, položeni vodoravno, jedan iznad drugog.

Raspored članova posade u tenku T-72. Obrtni transporter automatskog punjača, označen brojem 4, nalazi se na podu borbenog odeljenja, ispod komandira i nišandžije. Ilustracija: Alexpl / Wikimedia Commons / CC BY-SA 3.0.

Ovo rešenje dobro mi je poznato, jer je u osnovi zadržano i na našem tenku M-84.

Kada bi nišandžija izabrao vrstu municije, obrtni transporter počeo bi da se okreće i najkraćim putem dovodio odgovarajuću kasetu do mehanizma za podizanje. Top se za to vreme automatski postavljao pod ugao određen za punjenje.

Kaseta je zatim podizana do visine zatvarača. Prvo je u cev ubacivan projektil, a zatim barutno punjenje. Posle toga kaseta se vraćala u transporter, zatvarač se zatvarao, a top vraćao na liniju nišanjenja.

Cela sekvenca traje nekoliko sekundi.

Brzina punjenja zavisila je i od položaja izabrane kasete. Ako se nalazila blizu mehanizma za podizanje, postupak je trajao kraće. Kada je transporter morao više da se okrene, trajao je nešto duže. U praksi se najčešće navodi brzina gađanja od šest do osam metaka u minuti.

Top kalibra 125 mm koristio je municiju kod koje su projektil i barutno punjenje bili odvojeni. Automatski punjač ih je zato ubacivao u cev jedan za drugim.

Barutno punjenje nalazilo se u sagorivom kartonskom delu sa metalnim dancetom. Posle opaljenja kartonski deo sa barutom bi izgoreo, pa bi u zatvaraču ostalo samo dance.

Poseban uređaj hvatao je dance i izbacivao ga kroz mali otvor na zadnjem delu kupole. Otvor bi se zatim zatvarao. Dance tako nije ostajalo u borbenom odeljenju i nije smetalo posadi.

Izbacivanje danceta ponekad se povezivalo sa lakšim otkrivanjem položaja tenka. Prilikom otvaranja poklopca mogao je da izađe manji oblak barutnih gasova iz borbenog odeljenja. U određenim uslovima, naročito noću, to je moglo da se primeti. Koliko je to zaista bilo važno zavisilo je od položaja tenka, načina gađanja, vremena i mogućnosti osmatranja protivnika.

T-72 je koristio podkalibarne, kumulativne i trenutno-fugasne projektile. Podkalibarni projektil bio je prvenstveno namenjen borbi protiv tenkova i drugih dobro oklopljenih ciljeva. Kumulativni projektil probijao je oklop dejstvom kumulativnog mlaza. Trenutno-fugasni se koristio protiv pešadije, vatrenih položaja, zgrada, lakše oklopljenih vozila i drugih ciljeva.

Prvi T-72 „Ural“ nije mogao da ispaljuje vođene rakete kroz cev topa. Ta mogućnost uvedena je na kasnijim verzijama.

Osnovni T-72 nosio je 39 topovskih metaka. Od tog broja 22 su se nalazila u obrtnom transporteru automatskog punjača, a preostalih 17 na drugim mestima u telu i kupoli.

Drugim rečima, u tenku je bilo 39 projektila i isto toliko pripadajućih barutnih punjenja. Sastav borbenog kompleta nije morao uvek da bude isti. Municija se pakovala prema zadatku, očekivanom protivniku i onome čime je jedinica raspolagala.

Ako se očekivala borba protiv pešadije, vatrenih položaja i objekata, uzimalo se više trenutno-fugasnih, odnosno TF projektila. Kada se očekivala borba protiv tenkova i drugih oklopnih vozila, povećavao se broj podkalibarnih i kumulativnih projektila. Na verzijama koje su mogle da ispaljuju vođene rakete i one su ulazile u borbeni komplet.

Posada, naravno, nije sama birala šta će da ponese. Sastav borbenog kompleta određivao se prema naređenju, vrsti zadatka i proceni ciljeva koji mogu da se pojave. Važno je bilo i kako će 22 metka biti raspoređena u automatskom punjaču, jer je to bila municija spremna za neposrednu upotrebu.

Dodatna municija služila je za dopunjavanje transportera. U slučaju kvara automatskog punjača top je mogao da se puni i ručno.

Ručno punjenje nije bilo ni lako ni brzo. Dobro uvežbana posada mogla je kratkotrajno da dostigne dva do tri metka u minuti, ali bi brzina potom opadala zbog zamora. Pri dužem gađanju realnije je računati na jedan do dva metka u minuti.

U skučenom borbenom odeljenju posada je morala prvo da uzme projektil i ubaci ga u cev, a zatim da pronađe i ubaci odgovarajuće barutno punjenje. Kada se tenk kreće, taj posao je još teži.

Automatski punjač imao je i nedostatke. Zauzimao je veliki deo poda borbenog odeljenja i otežavao kretanje kroz unutrašnjost. Ako bi se neki sklop pokvario, top je i dalje mogao da se koristi, ali uz mnogo manju brzinu gađanja.

Municija se nalazila u istom prostoru u kojem je radila posada. Posebno su bila izložena barutna punjenja smeštena izvan obrtnog transportera. Ako bi posle probijanja oklopa došlo do njihovog paljenja, posledice su mogle da budu veoma teške.

To ne znači da je svaki pogodak morao da dovede do eksplozije municije i odbacivanja kupole. Mnogo je zavisilo od mesta pogotka, vrste projektila, količine municije u tenku i mesta na kojima je bila raspoređena.

Automatski punjač nije bio savršen. Omogućio je, ipak, da T-72 ima tri člana posade, malu kupolu, nisku siluetu i dobru brzinu gađanja. Bio je jednostavniji od sistema ugrađenog na T-64, a njegovo osnovno rešenje zadržano je na kasnijim verzijama T-72 i na tenku M-84.

Sistem za upravljanje vatrom

Prve verzije T-72 imale su nišansku spravu TPD-2-49 sa optičkim daljinomerom.

Nišandžija je morao da poklopi dve slike cilja kako bi odredio daljinu. Takav sistem mogao je da bude precizan u rukama dobro obučenog nišandžije, ali je zahtevao vreme, iskustvo i mirnu ruku.

A onda je uveden laserski daljinomer. To je za T-72 bio ogroman napredak.

Nišandžija više nije morao približno da procenjuje daljinu ili dugo da poklapa dve slike cilja. Laser bi izmerio daljinu, a podatak je odmah bio prikazan nišandžiji i prosleđen sistemu za upravljanje vatrom.

Pritisne se dugme, laser izmeri daljinu, sistem izračuna potrebnu popravku i top se dovede u položaj za gađanje.

Danas nam to deluje sasvim normalno. U vreme kada je laserski daljinomer uveden u širu upotrebu, brzo i tačno merenje daljine znatno je povećavalo verovatnoću pogotka prvim projektilom.

A prvi pogodak je u tenkovskoj borbi često odlučujući.

Laserski daljinomer TPD-K1 ugrađivan je na unapređene T-72, a postao je standard na verziji T-72A.

Top je stabilisan po pravcu i visini, tako da je tenk mogao da gađa iz kratkih zastanaka kao i iz pokreta. Njegov sistem za upravljanje vatrom nije bio na nivou kasnijih zapadnih tenkova sa savremenijim balističkim računarima, termovizijskim uređajima i boljim komandirskim spravama. To poređenje, naravno, mora da uzme u obzir vreme nastanka svake verzije.

Za noćno gađanje korišćena je aktivno-pasivna nišanska sprava. U aktivnom režimu uključivao se infracrveni reflektor Luna, prepoznatljiv po velikom kućištu pored topa.

Taj sistem omogućavao je borbu noću, ali na ograničenim daljinama. Uključeni infracrveni reflektor mogao je da otkrije položaj tenka protivniku koji je posedovao odgovarajuću opremu.

Kod kasnijih modernizacija ugrađeni su termovizijski nišani. T-72B3 je dobio višekanalnu nišansku spravu Sosna-U sa termovizijskim kanalom i laserskim daljinomerom.

Višekanalna nišanska sprava Sosna-U, kakva je ugrađena na modernizovane tenkove T-72B3. Foto: Vitaly V. Kuzmin / Wikimedia Commons / CC BY-SA 4.0.

To je već sasvim drugi nivo u odnosu na prve vezije tenkova T-72.

Osmatranje i rad komandira

Komandir tenka koristio je dnevno-noćnu spravu TKN-3 i više periskopa raspoređenih oko komandirske kupolice.

Kod starijih verzija nije imao nezavisnu termovizijsku panoramsku spravu kakvu danas imaju savremeni tenkovi. Pronalaženje ciljeva bilo je znatno teže, naročito noću i u uslovima slabe vidljivosti.

To je jedna od slabijih tačaka starijih T-72.

Tenk može da ima snažan top, dobru municiju i debeo oklop, ali ako komandir ne vidi cilj na vreme, sve te prednosti mogu ostati neiskorišćene.

Kod savremenih tenkova komandir često samostalno traži sledeći cilj dok nišandžija gađa prethodni. Prve verzije T-72 nisu imale takvu mogućnost u današnjem smislu. Zato su nove sprave za osmatranje među najvažnijim delovima svake ozbiljne modernizacije ovog tenka.

Oklopna zaštita

T-72 je imao kombinaciju livenog i višeslojnog oklopa.

Prednji deo tela nije bio napravljen samo od jedne čelične ploče. U njemu su se nalazili slojevi čelika i nemetalnih materijala. Takav oklop pružao je bolju zaštitu od obične čelične ploče iste mase.

Kupola prvih tenkova T-72 „Ural“ bila je izrađena od livenog čelika. Kasnije verzije dobile su dodatne slojeve i umetke u prednjem delu kupole.

Na ranim tenkovima sa bočnih strana tela postavljani su bočni gumeno-metalni ekrani, poznati i kao „škrge“. Njihov zadatak bio je da smanje dejstvo kumulativnog mlaza. Kasnije su ih zamenili puni gumeni bočni zastori, koji su bolje zaklanjali hodni deo i bočnu stranu tela.

Kod T-72A oklop kupole znatno je pojačan. Zbog karakterističnog oblika prednjeg dela kupole zapadni izvori su ovu verziju nazvali „Doli Parton“.

T-72B dobio je još snažniju zaštitu. Promenjen je sastav oklopa tela i kupole, a dodavani su i blokovi reaktivnog oklopa.

Prvi šire korišćeni reaktivni oklop na T-72 bio je Kontakt-1. Njegov glavni zadatak bio je da umanji dejstvo kumulativnih projektila i protivoklopnih raketa.

T-72AV sa blokovima reaktivnog oklopa Kontakt-1 na kupoli i prednjem delu tela. Foto: Ministarstvo odbrane Ruske Federacije, Mil.ru / Wikimedia Commons / CC BY 4.0.

Kasniji Kontakt-5 mogao je da smanji i dejstvo pojedinih podkalibarnih projektila. To je bio veliki korak, jer reaktivni oklop više nije služio samo protiv kumulativnog mlaza.

Nijedan reaktivni oklop ne čini tenk neuništivim. Zaštita zavisi od mesta i ugla pogotka, vrste bojeve glave i toga da li je blok reaktivnog oklopa pravilno postavljen i ispravan.

Bočne strane, krov kupole i motorni prostor slabije su zaštićeni od prednjeg dela. U vreme nastanka T-72 to nije bilo neobično. Očekivalo se da tenk uglavnom bude okrenut čelom prema neprijatelju.

Savremeni rat pokazao je koliko bok i krov mogu da budu ranjivi. Protivoklopne rakete napadaju odozgo, mine deluju sa donje strane, a dronovi mogu precizno da pogode krov kupole, otvor, motorni prostor ili drugi slabo zaštićen deo.

Zaštita posade i maskiranje

T-72 poseduje sistem za zaštitu od nuklearnih, hemijskih i bioloških sredstava. U slučaju otkrivanja opasnosti sistem zatvara tenk i stvara natpritisak koji sprečava ulazak zagađenog vazduha.

Tenk ima i automatski protivpožarni sistem.

Za stvaranje dimne zavese motor može da ubrizgava gorivo u izduvni sistem. Na kasnijim verzijama postavljeni su i bacači dimnih kutija na kupoli.

Dimna zavesa može da prekine osmatranje i navođenje pojedinih protivoklopnih sredstava, omogući tenku da promeni položaj ili da se izvuče iz opasne situacije.

T-72 poseduje i uređaj za samoukopavanje. Pomoću noža na prednjem delu tela može da iskopa zaklon za tenk.

To je jednostavno, ali veoma korisno rešenje. Dobro ukopan tenk pruža znatno manju metu. Iznad zaklona ostaje uglavnom kupola, dok je telo zaštićeno zemljom.

Na tenk se mogu postaviti i uređaji za čišćenje minskih polja.

Pogon

Osnovni T-72 pokreće četvorotaktni dvanaestocilindrični dizel motor V-46-6 sa tečnim hlađenjem. Razvija 780 konjskih snaga.

Presek dvanaestocilindričnog dizel motora V-46-6 tenka T-72, izložen u Nemačkom muzeju tenkova u Munsteru. Foto: Bojoe / Wikimedia Commons / CC BY 3.0

Motor V-46 nije proizvođen u Uralvagonzavodu u Nižnjem Tagilu, gde je tenk T-72 razvijen i serijski proizvođen. Njegova serijska proizvodnja pokrenuta je 1974. godine u Čeljabinskom traktorskom zavodu, poznatom po skraćenici ČTZ.

Važnu ulogu u proizvodnji motora V-46 imao je i jugoslovenski FAMOS sa Pala. Nakon osvajanja licencne proizvodnje za potrebe tenka M-84, FAMOS je proizvodio motore V-46-6, a kasnije i snažnije verzije porodice V-46. Prema objašnjenju Vladimira Ivanovića, eksperta za tenkove i neposrednog učesnika u programu M-84, FAMOS je u okviru ugovora o licenci Uralvagonzavodu isporučio nekoliko hiljada motora V-46.

Tenk borbene mase od oko 41 tone sa ovim motorom ima približno 19 konjskih snaga po toni. Maksimalna brzina na putu iznosi oko 60 kilometara na čas.

Motor je višegorivi. Pored dizela može da koristi i druga goriva, mada to ne znači da je svako podjednako dobro za njegov rad i životni vek.

V-46 oslanjao se na raniju porodicu sovjetskih tenkovskih dizel motora. Bio je jednostavniji za proizvodnju i održavanje od motora 5TDF sa T-64. To je jedna od stvari koje su T-72 učinile pogodnim za masovnu proizvodnju.

Kasniji T-72B dobio je motor V-84 snage 840 konjskih snaga. Modernizovani T-72B3, u zavisnosti od varijante, koriste motore snage 1.000 ili 1.130 konjskih snaga.

Transmisija je mehanička, sa sedam stepeni prenosa za vožnju napred i jednim za nazad.

Brzina vožnje unazad kod starijih verzija iznosi svega oko četiri kilometra na čas.

To je ozbiljna mana.

Tenk izađe iz zaklona, izvrši gađanje i onda ne može brzo da se vrati nazad. Često mora da se okrene, čime prema neprijatelju izlaže slabije zaštićeni bok ili zadnji deo.

Kod savremenog tenka dobra brzina unazad nije luksuz. Ona je pitanje preživljavanja.

Hodni deo

Sa svake strane tenka nalazi se po šest velikih potpornih točkova. Oslanjanje je izvedeno pomoću torzionih vratila. Pogonski točkovi su pozadi, a zatezni napred.

T-72 koristi gusenice sa gumeno-metalnim šarnirima. Hodni deo je razvijen da bude izdržljiv i jednostavan za održavanje. Veliki potporni točkovi i široke gusenice omogućavaju kretanje preko mekog tla, snega i neravnog terena.

Tenk može da savlada rov širine oko 2,8 metara, vertikalnu prepreku visine približno 85 centimetara i uspon od oko 30 stepeni.

Bez posebne pripreme može da prođe kroz vodu dubine oko 1,2 metra. Posle pripreme i postavljanja opreme za podvodnu vožnju može da savlada vodenu prepreku dubine do pet metara.

Podvodna vožnja izgleda impresivno, ali zahteva dobru pripremu posade i tenka. Svaki otvor mora pravilno da se zaptiva, a vozač se pod vodom kreće prema unapred određenom pravcu. Greška tada može da ima veoma teške posledice.

T-72 „Ural“

Prva serijska verzija bila je T-72 „Ural“.

T-72 „Ural“, prva serijska verzija porodice T-72, nekada u sastavu armije Istočne Nemačke, danas izložen u muzeju u kanadskoj bazi Borden. Foto: Balcer / Wikimedia Commons / CC BY-SA 3.0

Imala je top kalibra 125 mm, optički daljinomer, motor od 780 konjskih snaga i liveni oklop kupole. Mogućnosti noćnog gađanja i sistem za upravljanje vatrom bili su ograničeni prema današnjim merilima.

Već je, međutim, imala ono najvažnije. Snažan top, automatski punjač, malu siluetu i dobru pokretljivost.

T-72A

T-72A pojavio se krajem sedamdesetih godina.

Dobio je znatno unapređenu oklopnu zaštitu kupole, laserski daljinomer, poboljšan sistem za upravljanje vatrom, bacače dimnih kutija i još nekoliko izmena.

T-72A izložen u muzejskom kompleksu Park Patriot u Kubinki. Foto: Alan Wilson. Izvor: Wikimedia Commons. Licenca: CC BY-SA 2.0.

Ovo je važna verzija, jer je na njenoj osnovi razvijen izvozni T-72M1.

T-72A pokazuje kako je osnovna konstrukcija sazrevala. Tenk više nije bio samo jednostavna verzija namenjena masovnoj proizvodnji. Dobio je opremu koja ga je činila opasnijim protivnikom na većim daljinama.

T-72M i T-72M1

T-72M i T-72M1 bili su namenjeni izvozu i licencnoj proizvodnji.

Po licenci su se proizvodili u Poljskoj i Čehoslovačkoj, gde su uglavnom zadržali oznake T-72M i T-72M1. U Poljskoj je proizvodnja organizovana u fabrici Bumar-Labendi (Bumar-Łabędy), a u Čehoslovačkoj u fabrici ZTS Martin. Poljska je kasnije na osnovi T-72M1 razvila PT-91 „Tvardij“ (Twardy), dok je u Slovačkoj nastao projekat modernizacije T-72M2 „Moderna“.

Izvozni tenk T-72M tokom manifestacije Tankfest 2019 u Bovingtonu. Foto: Alan Wilson. Izvor: Wikimedia Commons. Licenca: CC BY-SA 2.0.

Jugoslavija je kupila licencu za T-72M, a na njegovoj osnovi razvijen je M-84. Indija je proizvodila T-72M1 pod nazivom „Adžeja“ (Ajeya). Iran je početkom devedesetih godina dobio licencu za T-72S i organizovao njegovu proizvodnju i sklapanje u kompleksu Bani Hašim. Iranski tenk zadržao je oznaku T-72S.

U Iraku je pokrenuto sklapanje tenkova T-72M1 od delova i sklopova dobijenih iz Poljske. Taj tenk je nazivan „Lav Vavilona“ (Asad Babil), mada ni danas nije sasvim jasno koliko je primeraka zaista sastavljeno u Iraku i da li je program stigao do pune serijske proizvodnje.

T-72M1 proizveden u Poljskoj, prikazan na manifestaciji Tankfest 2017 u Bovingtonu. Foto: Alan Wilson. Izvor: Wikimedia Commons. Licenca: CC BY-SA 2.0.

U pojedinim knjigama na isti spisak stavljaju se rumunski TR-125, kineski Type 85-III i Type 85-IIAP namenjen Pakistanu. Ipak, njih ne treba predstavljati kao obične T-72 proizvedene po licenci. To su bili domaći projekti nastali pod uticajem T-72 ili korišćenjem nekih njegovih rešenja, ali nisu samo drugačiji nazivi za isti tenk.

Izvozne verzije nisu uvek imale potpuno istu oklopnu zaštitu, municiju i opremu kao tenkovi namenjeni Sovjetskoj armiji. To je važno kada se govori o borbenim gubicima T-72.

Nije isto upoređivati izvozni T-72M sa starijom municijom i sovjetski T-72B sa boljim oklopom, reaktivnom zaštitom i savremenijim projektilima.

Spolja mogu da izgledaju slično, ali njihove borbene mogućnosti nisu iste.

T-72B

T-72B uveden je sredinom osamdesetih godina.

Dobio je unapređen oklop, snažniji motor, poboljšani top, novi sistem za upravljanje vatrom i mogućnost ispaljivanja vođenih raketa kroz cev topa.

Borbeni komplet povećan je na 45 topovskih metaka, dok su 22 i dalje bila smeštena u obrtnom transporteru automatskog punjača. Među njima su mogle da se nalaze i vođene rakete 9M119 „Svir“.

Na ranim tenkovima T-72B postavljan je reaktivni oklop Kontakt-1. Kasnije verzije dobile su Kontakt-5.

T-72B bio je jedna od najzrelijih sovjetskih verzija osnovne konstrukcije. Iz njega je razvijen i Objekt 188, kasnije usvojen u naoružanje kao T-90.

T-90, dakle, nije nastao ni iz čega. Njegova osnova vodi direktno do T-72B.

T-72B3

T-72B3 nastao je da bi se veliki broj postojećih T-72B modernizovao po prihvatljivoj ceni.

Dobio je termovizijsku nišansku spravu Sosna-U, savremenije uređaje veze, prilagođen automatski punjač za noviju municiju i unapređenu oklopnu zaštitu.

Modernizovani T-72B3 tokom demonstracionog prikaza na sajmu Army 2016. Foto: Vitaly V. Kuzmin. Izvor: Wikimedia Commons. Licenca: CC BY-SA 4.0.

Novije varijante dobile su motor od 1.130 konjskih snaga, poboljšanu reaktivnu zaštitu, pune gumene bočne zastore i kameru za vožnju unazad.

T-72B3 ima znatno bolje mogućnosti od osnovnog T-72, posebno noću.

Ni modernizacija ne može potpuno da ukloni ograničenja stare konstrukcije. Posada i municija i dalje se nalaze u istom prostoru, brzina vožnje unazad ostala je mala, a zaštita krova i bokova prvobitno nije projektovana za današnje pretnje.

T-72 i nastanak tenka M-84

Za nas možda najvažniji deo priče počinje 1979. godine, kada je Jugoslavija nabavila licencu za proizvodnju T-72M.

M-84 nije bio samo T-72 sastavljen u Jugoslaviji.

U proizvodnji je učestvovao veliki broj fabrika iz gotovo svih jugoslovenskih republika. Završno sklapanje obavljano je u fabrici „Đuro Đaković“ u Slavonskom Brodu, dok su motori, optika, elektronika, naoružanje, transmisija i ostali delovi dolazili iz različitih delova države.

Posebno je važan domaći sistem za upravljanje vatrom SUV-M-84.

To je bila jedna od najvećih prednosti jugoslovenskog tenka u odnosu na osnovni izvozni T-72M. Nišanska sprava DNNS-2, laserski daljinomer, balistički računar i meteorološki senzor omogućavali su veću verovatnoću pogotka prvim projektilom, posebno prilikom gađanja iz pokreta.

Tu se najbolje vidi koliko dobra osnova može da napreduje kada joj se dodaju kvalitetna elektronika, optika i dobro urađen sistem za upravljanje vatrom.

M-84 je zadržao osnovnu konstrukciju, top, automatski punjač i hodni deo T-72, ali je dobio domaću opremu i niz poboljšanja. Kasniji M-84A dobio je motor od 1.000 konjskih snaga, čime je pokretljivost dodatno povećana.

Prvi prototipovi završeni su početkom osamdesetih godina, a M-84 je uveden u naoružanje JNA 1984. godine. Na tom tenku sam kasnije i sam službovao, pa mi mnoga rešenja preuzeta sa T-72 nisu poznata samo iz knjiga i tehničkih podataka.

Da T-72 nije bio dobra osnova, od njega ne bi nastali M-84, poljski PT-91 „Tvardij“ i ruski T-90.

To svakako nešto govori.

Borbena upotreba

T-72 je učestvovao u velikom broju ratova.

Koristili su ga Sirija, Irak, države bivše Jugoslavije, Rusija, Ukrajina i mnoge druge zemlje. Upotrebljavan je na Bliskom istoku, Kavkazu, u Čečeniji, Iraku, Siriji i Ukrajini.

U Zalivskom ratu 1991. godine irački T-72 pretrpeli su teške gubitke u borbi protiv američkih Abramsa i britanskih Čelendžera.

Tu treba biti pošten.

Irački tenkovi uglavnom su bili izvozne verzije sa slabijom municijom, starijom opremom za osmatranje i posadama koje nisu imale iste uslove za obuku i noćnu borbu kao američke i britanske jedinice. Koalicija je imala prevlast u vazduhu, bolje izviđanje, termovizijske sprave i bolju koordinaciju.

To ne znači da T-72 nije imao mane. Imao ih je i ima ih i danas. Njegov poraz u Iraku, međutim, ne može da se objasni samo kvalitetom tenka.

U pojedinim dejstvima tokom ratova u Čečeniji tenkovi su ulazili u gradove bez dovoljne pešadijske zaštite. Napadani su sa bokova, sa krovova i iz podruma. Neki su pogođeni više puta.

Tenk u gradu ne vidi sve oko sebe. Ako nema pešadiju koja će da ga štiti, postaje velika i skupa meta.

Ista lekcija ponavlja se i danas.

U Ukrajini se T-72 koristi na obe strane. Pokazalo se da i stariji tenk može da bude veoma opasan kada dejstvuje iz dobro pripremljenog položaja, ima podršku dronova, artiljerije i pešadije i kada se pravilno maskira.

Pokazalo se i suprotno. Tenk bez izviđanja, zaštite i dobre veze može da bude uništen pre nego što posada uopšte primeti odakle pretnja dolazi.

Tehničko-taktičke karakteristike osnovnog tenka T-72 „Ural“

Umesto zaključka

T-72 nije najbolji tenk na svetu. Nije to bio ni kada se pojavio, a svakako nije danas.

Ima skučenu unutrašnjost, malu brzinu vožnje unazad, ograničene mogućnosti osmatranja kod starijih verzija i opasan smeštaj municije u prostoru sa posadom.

Ali T-72 nije ni napravljen da bude savršen.

Napravljen je da bude dovoljno snažan i pokretljiv, lakši za proizvodnju i jednostavniji za održavanje od složenijih sovjetskih tenkova. Imao je top kalibra 125 mm, automatski punjač, malu siluetu i višeslojni oklop.

Automatski punjač doneo je ozbiljne prednosti, ali i rizik. Laserski daljinomer napravio je veliki pomak u brzini i preciznosti gađanja. Kasnije uvođenje vođenih raketa, reaktivnog oklopa i termovizijskih sprava pokazalo je koliko osnovna konstrukcija može da se menja.

Najveća greška je kada se svi tenkovi sa oznakom T-72 posmatraju kao da su isti. Nisu isti!

Između prvog T-72 „Ural“ i savremenih modernizacija postoje velike razlike u nišanskim spravama, municiji, oklopu, motoru i mogućnosti borbe noću.

Ja T-72 ne mogu da posmatram samo kroz tehničke podatke. Na njegovoj osnovi nastao je M-84, tenk na kojem sam službovao i čija su mi rešenja dobro poznata. Zato su mi njegove dobre strane jasne, ali isto tako i ograničenja koja se u tablicama često ne vide.

M-84 je pokazao i da jugoslovenska industrija nije bila sposobna samo da proizvede tenk po licenci, već i da ga ozbiljno unapredi.

T-72 ne treba ni precenjivati ni potcenjivati. On je proizvod sovjetskog načina razmišljanja i jedan od najvažnijih tenkova druge polovine dvadesetog veka. Njegova konstrukcija traje više od pola veka, a modernizovane verzije i dalje učestvuju u najtežim borbama.

To je dovoljan razlog da mu se posveti ovako široka tema.

______________________________________________________________________________________________________________

Diskusija o ovoj temi dostupna je na PalubaInfo Forumu na linku