Aleksandra Leontijevna Bojko, komandir tenka Crvene armije

Aleksandra Leontijevna Bojko (rus. Aleksandra Leontьevna Boйko), komandir tenka Crvene armije.

Rođena je 20. maja 1918. u Belebeju, u Baškortostanu (Baškirija), kao Aleksandra Leontijevna Moriševa. U toku 1938. završila je Kijevski nacionalni univerzitet tehnologije i dizajna (KNUTD), nakon čega se zapošljava kao hemičar u destileriji. Dve godine potom seli se u Magadan, gde postaje kontrolor u preduzeću Kolыmsnab; na ovom mestu ostaje do februara 1943.

Krajem 1940. se udala za Ivana Fedoroviča Bojka, vozača zaposlenog u Magadanskoj autobazi, koji se u Magadan doselio 1938. iz Vladivostoka, nakon što je otpušten iz flote. Tokom svojih putovanja i obilazaka jedinica Crvene armije, u okviru delegacije firme Dalstroj, Ivan Bojko je bio duboko pogođen teškom situacijom na frontu. Stoga je bračni par Bojko doneo odluku da od svoje ušteđevine izdvoji 50 000 rubalja i uplati ih u Fond za odbranu, kako bi pomogli proizvodnju jednog tenka. Pored toga, sredinom januara 1943. obratili su se pismom Staljinu, sa molbom da ih pošalje na front i dozvoli im da se bore tenkom napravljenim sopstvenim novcem.

Staljinov odgovor je objavljen 10. februara u novinama Sovetskaя Kolыma: „Hvala vam, Ivane Fedoroviču i Aleksandra Leontijevna, što se brinete o Crvenoj armiji. Vaša želja će biti ispunjena. Primite moje pozdrave, J. Staljin“.

Po nalogu upravnika Dalstroja, I. F. Nikišova, tako su od daljeg rada oslobođeni vozač Depoa br. 6, Odeljenja za motorni transport I. F. Bojko i radnik povereništva Kolimsnab A. L. Bojko, dobrovoljci Crvene armije.

Bračni par Bojko je u novembru 1943. završio obuku za tenkiste u školi u Čeljabinsku, po skraćenom programu, nakon čega su unapređeni u prve činove i stavljeni u rezervu. Bojkovi su ponovo pribegli pisanju pisama; u maju 1944. raspoređeni su u sastav 48. samostalnog gardijskog teškog tenkovskog puka 5. tenkovskog korpusa, a početkom juna dobili su i tenk – teški tenk IS-2, serijskog broja 40356, sa natpisom „Kolыma“. Aleksandra je bila postavljena na dužnost komandira, dok je Ivan postavljen na dužnost vozača tenka.

Prvo vatreno krštenje imali su tokom Režicko-dvinske operacije, 25. jula 1944, kada su uspeli da unište jedan nemački Tigar i dva artiljerijska oruđa. U toj borbi, Aleksandra je bila lako ranjena; odlikovana je Ordenom Otadžbinskog rata 1. stepena, dok je Ivan odlikovan Ordenom Crvene zastave.

Bojkovi su kasnije učestvovali u borbama za oslobođenje Baltičkih država, Poljske, Čehoslovačke; Dan pobede zatekao ih je u Pragu.

Nakon rata je demobilisana i vratila se sa suprugom u Magadan, gde je radila na mestu upravnika pekare. Sredinom pedesetih godina su se razveli. Decembra 1991. dobila je titulu počasnog građanina Magadana.

Preminula je 1996. godine.