Tenk AMX-56 Leclerc
Razvojni put
Razvoj tenka Leclerc započeo je 1977. godine kao projekat naslednika francuskog tenka AMX-30. Radna grupa za razvoj novog tenka bila je osnovana još 1975. godine, dok se o nasledniku AMX-30 razgovaralo još šezdesetih godina. Novi projekat je dobio naziv EPC, odnosno Engin Principal de Combat, što bi se moglo prevesti kao glavno borbeno vozilo.
Francuska je u februaru 1980. godine potpisala memorandum o razumevanju sa tadašnjom Zapadnom Nemačkom. Ideja je bila da se razvije zajednički osnovni borbeni tenk. Francuzi su ga u početku nazivali Napoleon I, dok je nemačka oznaka bila Kampfpanzer III.
Od zajedničkog projekta se odustalo u decembru 1982. godine zbog velikih razlika u pogledu koncepcije, konstrukcije i željenih osobina budućeg tenka. Francuska je zatim nastavila razvoj samostalno, ponovo pod oznakom EPC.
Prvi prototipovi pojavili su se sredinom osamdesetih godina, a tenk je 1986. godine dobio naziv Leclerc, u čast generala Filipa Leklerka de Otkloka (Philippe Leclerc de Hauteclocque), komandanta francuske 2. oklopne divizije tokom Drugog svetskog rata.
Prototipovi i predserijska vozila završeni su krajem osamdesetih godina, a javnosti su prikazani na izložbi na poligonu Satori 1990. godine. Serijska proizvodnja tenka AMX-56 Leclerc počela je 1991. godine. Prvi serijski tenk završen je u decembru 1991. godine i predat francuskoj vojsci 14. januara 1992. godine.
Kraj sedamdesetih i osamdesete godine prošlog veka obeležila je trka u razvoju novih osnovnih borbenih tenkova. Sovjetski Savez je već imao T-72 i njegove kasnije varijante, Nemačka je razvijala Leopard 2, SAD M1 Abrams, dok je Velika Britanija početkom osamdesetih uvela Challenger 1. Ne treba zaboraviti ni jugoslovenski tenk M-84, razvijen na osnovu licencne dokumentacije za T-72M, ali sa nizom domaćih rešenja i unapređenja.
Francuska je morala da odgovori na tadašnje izazove, ali bez preuzimanja gotovih stranih konstrukcijskih rešenja. Leclerc je zato od početka razvijan kao francuski tenk, sa domaćim sistemom upravljanja vatrom, automatskim punjačem, motorom i velikim brojem drugih specifičnih rešenja.
Leclerc i danas sa punim pravom važi za jedan od najsposobnijih zapadnih osnovnih borbenih tenkova, naročito kada su u pitanju pokretljivost, automatizacija i sistem upravljanja vatrom.
Od 1991. do 1996. godine proizvedena su vozila prve serije. Nakon toga usledila je druga serija sa unapređenjima u elektronici, zaštiti i pouzdanosti. Serija XXI predstavljala je dalji razvoj tenka, sa poboljšanim sistemom upravljanja vatrom, modernizovanom elektronikom i unapređenom oklopnom zaštitom.
Veliku ulogu u daljem razvoju Leclerca imala je narudžbina Ujedinjenih Arapskih Emirata. Emirati su postali najveći strani korisnik tenka Leclerc, a njihova vozila su prilagođena radu u veoma toplim pustinjskim uslovima. Poslednji serijski Leclerc proizveden je 2007. godine.
Posada
Posadu Leclerca čine tri člana, vozač, komandir i nišandžija. Vozač se nalazi u prednjem levom delu tela tenka, dok su komandir i nišandžija smešteni u kupoli.
Za razliku od većine sovjetskih i ruskih tenkova, kod Leclerca se komandir nalazi desno, a nišandžija levo od topa. Posada u kupoli je smeštena u relativno odvojene radne prostore, što povećava zaštitu i omogućava bolju raspodelu opreme, ali može otežati neposrednu komunikaciju članova posade u borbenim uslovima.
Vozač ima tri periskopa za osmatranje. Centralni periskop ima dnevni i noćni kanal, što omogućava upravljanje tenkom i u uslovima smanjene vidljivosti.
Upravljanje Leclercom je veoma moderno za vreme kada je tenk razvijen. Vozač koristi mali upravljač sličan volanu, dok se komande prema motorno-transmisionom odeljenju prenose elektronskim putem. Sistem je poznat kao „fly-by-wire“, ali postoji i rezervna mogućnost upravljanja u slučaju problema sa elektronikom.
Na vozačevom mestu nalazi se i panel koji prikazuje važne podatke o radu motora, temperaturi, pritisku i drugim parametrima. Menjač je automatski, što u velikoj meri olakšava upravljanje tenkom i smanjuje opterećenje vozača.
Nišandžija koristi stabilizovanu nišansku spravu SAVAN 20, sa dnevnim i noćnim kanalom, laserskim daljinomerom i termovizijom. Termovizijska slika može biti preneta i na komandirov displej, čime se omogućava takozvana „hunter-killer“ sposobnost. Komandir traži sledeći cilj, dok nišandžija dejstvuje po prethodno odabranom cilju.
Komandir ima panoramsku osmatračku spravu SFIM HL-70, postavljenu na krovu kupole. Ona poseduje dnevni i noćni kanal, laserski daljinomer i više periskopa za osmatranje. Komandir može samostalno da pretražuje teren, pronađe cilj i prenese njegove podatke nišandžiji.
Digitalnim sistemom upravljanja vatrom mogu nezavisno upravljati i komandir i nišandžija. Sistem omogućava brzo otkrivanje, praćenje i gađanje više ciljeva, uključujući ciljeve u pokretu. Leclerc ima i meteorološke senzore, koji prikupljaju podatke potrebne za precizno gađanje.
Naoružanje i oprema
Glavno naoružanje tenka Leclerc čini glatkocevni top CN120-26 kalibra 120 mm, dužine 52 kalibra. Top je razvila francuska kompanija GIAT, današnji Nekster (Nexter).
Leclerc koristi automatski punjač topa, zbog čega posada ima tri člana umesto četiri. Automatski punjač smešten je u zadnjem delu kupole i prima 22 metka. U zavisnosti od vrste municije i uslova rada, tenk može ostvariti praktičnu brzinu paljbe do oko 10 metaka u minuti.
Ukupan borbeni komplet iznosi 40 metaka. Dvadeset dva metka nalaze se u automatskom punjaču, dok je preostalih osamnaest smešteno u prednjem delu tela tenka.
Automatski punjač može se dopunjavati kroz otvor na kupoli, a sam spremnik može biti i demontiran radi održavanja ili popune. U slučaju njegovog otkaza top je moguće puniti ručno, ali je taj postupak znatno sporiji i teži.
Leclerc koristi više vrsta municije kalibra 120 mm, uključujući potkalibarnu municiju sa odvojivim sabotom i stabilizatorom, poznatu kao APFSDS, kao i višefunkcionalnu i kumulativnu municiju. Preciznost zavisi od vrste municije, uslova na terenu, daljine i obučenosti posade, pa podatke o procentu pogodaka treba primati sa rezervom.
Pored topa, Leclerc ima spregnuti mitraljez kalibra 12,7 mm i protivavionski mitraljez kalibra 7,62 mm na kupoli. Protivavionskim mitraljezom može se upravljati iz unutrašnjosti tenka, bez izlaska člana posade kroz otvor na kupoli.
Na kupoli se nalaze bacači sistema Galix, koje je razvila kompanija Lakroa (Lacroix). Sistem može ispaljivati dimne kutije, infracrvene mamce i druga sredstva za maskiranje i ometanje protivničkih osmatračkih i nišanskih sistema.
Galix nije klasičan aktivni sistem zaštite koji obara protivtenkovske rakete ili projektile. Njegova osnovna namena je stvaranje dimne zavese, ometanje protivničkog nišanjenja i smanjenje verovatnoće pogotka.
Leclerc je opremljen sistemom nuklearno-hemijsko-biološke zaštite i automatskim protivpožarnim sistemom. Uz odgovarajuću pripremu i opremu za savlađivanje vodenih prepreka može da savlada vodenu prepreku dubine do oko četiri metra.
Oklopna zaštita
Oklopnu zaštitu Leclerca čini modularni višeslojni kompozitni oklop. Tačan sastav oklopa nije javno dostupan, ali je poznato da se koriste kombinacije čelika, keramike, kompozitnih materijala i drugih slojeva namenjenih zaštiti od potkalibarne i kumulativne municije.
Prednost modularnog oklopa je mogućnost lakše zamene oštećenih elemenata, kao i naknadna ugradnja unapređenih oklopnih modula. Tokom proizvodnje i kasnijih modernizacija Leclerc je dobijao poboljšanja oklopa, posebno u prednjem delu kupole i tela tenka.
Tenk ima veliku kupolu koja pokriva značajan deo tela. Prednji deo kupole i tela izvedeni su pod uglovima koji povećavaju efektivnu debljinu oklopa i verovatnoću odbijanja ili degradacije projektila.
Bokovi tela zaštićeni su širokim bočnim suknjama, kod nas poznatim kao kumulativni štitnici. Njihova uloga je zaštita bokova od kumulativnih projektila, gelera i dejstva lakšeg protivoklopnog naoružanja.
Za borbu u urbanim sredinama razvijena je varijanta Leclerc AZUR, odnosno Action en Zone Urbaine. Paket AZUR je namenjen povećanju sposobnosti tenka u gradskim borbama, gde su bokovi i zadnji deo tenka izloženiji pešadijskom protivoklopnom naoružanju.
Leclerc AZUR dobija dodatnu zaštitu bokova i zadnjeg dela vozila, zaštitne rešetke oko zadnjeg dela, dodatna sredstva za osmatranje, unapređene komunikacije sa pešadijom i opremu prilagođenu dejstvu u urbanoj sredini.
Oprema se može postaviti na osnovni tenk u relativno kratkom roku, što omogućava da se vozilo prilagodi prelasku iz klasičnih terenskih u urbane borbene uslove.
Motor i transmisija
Leclerca pokreće dizel motor V8X-1500, snage 1.500 KS pri 2.500 obrtaja u minuti. Motor je razvijen u Francuskoj, a poznat je po sistemu „Hyperbar“, koji koristi mali gasnoturbinski agregat kao turbopunjač i pomoćni izvor energije.
Uz motor se nalazi automatski menjač SESM ESM500, sa pet stepena prenosa za vožnju napred i dva stepena prenosa za vožnju unazad.
Službena maksimalna brzina na putu iznosi oko 71 km/h, dok se brzina van puta kreće do približno 50 km/h, zavisno od terena. Postoje podaci da je Leclerc na putu postizao i veće brzine, ali se takvi navodi ne mogu uzeti kao standardna i zvanično potvrđena vrednost.
Jedna od najvažnijih osobina Leclerca jeste veliko ubrzanje. Tenk prema dostupnim podacima može ubrzati od 0 do 32 km/h za oko 5,5 sekundi. To je veoma dobar rezultat za tenk mase između približno 54 i 57 tona, u zavisnosti od serije i ugrađene opreme.
Operativni radijus kretanja iznosi oko 550 km. Uz dodatne spoljne rezervoare ili buriće sa gorivom, radijus se može povećati. Unutrašnji rezervoari primaju približno 1.300 litara goriva, dok se dodatna količina može nositi spolja.
Velika prednost Leclerca jeste kompaktno motorno-transmisiono odeljenje. Prema francuskim podacima, zamena kompletnog pogonskog bloka može biti izvršena u terenskim uslovima za oko 30 minuta, pod uslovom da je na raspolaganju odgovarajuća oprema i uvežbana ekipa.
Angažovanja
Leclerc je angažovan u više mirovnih i borbenih operacija.
Francuska je u sastavu KFOR-a na Kosovu i Metohiji svojevremeno rasporedila 15 tenkova Leclerc. Tenkovi su korišćeni kao deo francuskog kontingenta, prvenstveno radi odvraćanja i zaštite snaga na terenu.
U sastavu misije UNIFIL u južnom Libanu Francuska je rasporedila 13 tenkova Leclerc. Oni su tamo bili angažovani nakon sukoba Izraela i Hezbolaha 2006. godine.
Leclerc je prvi put u stvarnim borbenim uslovima korišćen u Jemenu, gde su tenkove upotrebili Ujedinjeni Arapski Emirati u okviru koalicije predvođene Saudijskom Arabijom. Emiratski Leclercovi bili su prilagođeni pustinjskim uslovima i korišćeni su na teritoriji Jemena od 2015. godine.
Glavne varijante tenka AMX-56 Leclerc
Leclerc AZUR predstavlja paket prilagođen borbi u urbanim sredinama.
Leclerc XLR predstavlja savremeni francuski program modernizacije, sa novom elektronikom, komunikacionim sistemima, dodatnom zaštitom i uklapanjem u program Skorpion.
Leclerc DNG, odnosno Dépanneur Nouvelle Génération, predstavlja oklopno vozilo za izvlačenje i oporavak tenkova.
Leclerc EPG, odnosno Engin Principal du Génie, predstavlja inženjerijsku varijantu zasnovanu na šasiji Leclerca.
Leclerc Emirata predstavlja posebnu pustinjsku varijantu prilagođenu uslovima Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Brojno stanje
Francuska je prvobitno nabavila 406 tenkova Leclerc i 20 vozila za izvlačenje DNG. Danas Francuska ne održava svih 406 tenkova u aktivnoj upotrebi. Deo starijih vozila je povučen iz operativne službe, dok se modernizacija na standard Leclerc XLR izvodi na ograničenom broju tenkova.
Ujedinjeni Arapski Emirati nabavili su 388 tenkova Leclerc, 46 vozila za izvlačenje i dva vozila za obuku vozača.
Brojno stanje se tokom vremena menjalo zbog otpisa, modernizacije, borbene upotrebe i reorganizacije jedinica, pa stare podatke treba uzimati sa rezervom.
TT karakteristike tenka Leclerc
| Karakteristika | Podatak |
|---|---|
| Borbena masa | 53 do 56 tona |
| Posada | 3 člana |
| Glavno naoružanje | Top GIAT CN 120-26 kalibra 120 mm |
| Spregnuti mitraljez | 12,7 mm |
| Protivavionski mitraljez | 7,62 mm |
| Borbeni komplet topa | 40 projektila |
| Dužina sa topom napred | 9,87 m |
| Dužina tela | 6,88 m |
| Širina | 3,71 m |
| Visina | 2,46 m |
| Širina traga gusenica | 3,31 m |
| Širina gusenice | 0,635 m |
| Dužina naleganja gusenica | 4,32 m |
| Klirens | 500 mm |
| Snaga motora | 1.500 KS, odnosno 1.100 kW |
| Brzina na putu | 71 km/h |
| Akcioni radijus kretanja | 550 km |
| Savlađivanje vertikalne prepreke | 1,25 m |
| Savlađivanje rova | 3 m |
| Specifičan pritisak na tlo | 0,90 kg/cm² |
| Ubrzanje | od 0 do 32 km/h za 5,5 sekundi |
Umesto zaključka
Tenk Leclerc se ubraja u sam vrh savremenih osnovnih borbenih tenkova. Njegov automatski punjač omogućava posadu od tri člana, visoku brzinu paljbe i manju kupolu nego kod tenkova koji koriste ručno punjenje topa.
Automatski punjač ne znači da je tenk automatski bolji od svakog tenka sa četvoročlanom posadom, ali Leclercu daje određene prednosti u brzini paljbe, rasporedu posade i unutrašnjem prostoru. Francuzi su tu koncepciju razvijali drugačije od sovjetske i ruske škole tenkogradnje.
Leclerc se izdvaja i po velikoj pokretljivosti. Brzina, ubrzanje, automatizovani menjač i kompaktni pogonski blok čine ga veoma pokretnim tenkom uprkos borbenoj masi većoj od 50 tona.
Ako pogledamo južnokorejski tenk K2 Crni Panter, videćemo određene sličnosti u opštem pristupu konstrukciji. I K2 ima automatski punjač, posadu od tri člana, savremen sistem upravljanja vatrom i veoma razvijenu elektroniku. Ipak, reč je o dva različita tenka, razvijena prema različitim zahtevima i u različitim uslovima.
Leclerc je sredinom devedesetih godina bio veoma zanimljiv i u Vojsci Jugoslavije. Tada se o njemu dosta pričalo kao o jednom od najnaprednijih zapadnih tenkova, naročito zbog automatskog punjača, pokretljivosti i sistema upravljanja vatrom. I danas ostaje veoma ozbiljan tenk, čija je najveća potvrda kvalitetne koncepcije to što Francuska nastavlja da ga modernizuje umesto da ga u potpunosti zameni novim vozilom.
______________________________________________________________________________________________________________
Diskusija o ovoj temi dostupna je na PalubaInfo Forumu na linku
O autoru
