Jugoslovenski BVP M-80 i M-80A

Uvod i dolazak jugoslovenskog borbenog vozila na ukrajinsko ratište

Posle početka sukoba u februaru 2022. godine, Ukrajina je zbog velikih potreba svojih oružanih snaga od Sjedinjenih Američkih Država i evropskih država tražila tenkove, borbena vozila pešadije, oklopne transportere, artiljeriju, sisteme protivvazdušne odbrane i druge vrste naoružanja.

Među prvim državama koje su mogle brzo da odgovore na ukrajinske zahteve bile su nekadašnje članice Varšavskog ugovora. U njihovim skladištima i jedinicama još su se nalazile velike količine naoružanja sovjetskog porekla, koje je ukrajinskim vojnicima već bilo dosta dobro poznato.

Za njegovo korišćenje nije bila potrebna duga obuka. Ukrajina je već imala potrebnu infrastrukturu, tehničko osoblje, deo rezervnih delova, alata ali i municije.

Predaja naoružanja nije uvek bila obična donacija. Pojedine države su u dogovoru sa Sjedinjenim Američkim Državama, Nemačkom i drugim saveznicima predavale Ukrajini stariju vojnu opremu sovjetskog porekla, a zauzvrat su dobijale novac, kredite ili pomoć pri nabavci savremenijeg naoružanja zapadnog porekla.

Na taj način je rat u Ukrajini ubrzao zamenu starog sovjetskog naoružanja sa američkim i evropskim sistemima u državama srednje i istočne Evrope.

Sličnim putem krenule su Slovenija i Hrvatska, iako nisu bile članice Varšavskog ugovora. Obe države su posle raspada Jugoslavije nasledile deo naoružanja Jugoslovenske narodne armije. Među tim sredstvima nalazio se i BVP M-80A.

Slovenija je u junu 2022. godine Ukrajini predala 35 borbenih vozila pešadije M-80A proizvedenih u Jugoslaviji. Vozila su 20. juna ukrcana na železničku kompoziciju, a već sledećeg dana preko Poljske stigla su u Ukrajinu.

Borbena vozila pešadije M-80A u sastavu Slovenačke vojske, istog tipa kao 35 vozila predatih Ukrajini (foto: Sturmvogel 66/Wikimedia Commons, licenca CC BY-SA 3.0)

Slovenački mediji tada su naveli da će Slovenija od Sjedinjenih Američkih Država dobiti sredstva, koja će moći da iskoristi za nabavku nove opreme potrebne njenoj vojsci.

Hrvatska se uključila nešto kasnije. Ministri odbrane Hrvatske i Nemačke potpisali su 28. oktobra 2024. godine pismo o namerama kojim je dogovorena predaja 30 tenkova M-84 i 30 borbenih vozila pešadije M-80A, zajedno sa rezervnim delovima i municijom.

Nemačka je trebalo da nadoknadi vrednost predatog naoružanja, a taj iznos bi se zatim uračunao u hrvatsku nabavku novih tenkova Leopard 2A8. Hrvatska vlada je 14. novembra iste godine odobrila predaju opreme čija je ukupna knjigovodstvena vrednost iznosila 144,8 miliona evra.

BVP M-80A Hrvatske vojske tokom vežbe „Puma 19“ na vojnom poligonu „Eugen Kvaternik“ kod Slunja. Hrvatska je za potrebe Ukrajine izdvojila 30 vozila ovog tipa (foto: MORH/Tomislav Brandt, Wikimedia Commons, licenca CC BY 4.0)

Kasnije je potvrđeno da su hrvatski tenkovi M-84 i borbena vozila M-80A predati Nemačkoj radi daljeg slanja u Ukrajinu.

Tako se BVP M-80A, napravljen za potrebe Jugoslovenske narodne armije i jedan drugačiji način ratovanja, posle više od četiri decenije našao na ukrajinskom ratištu.

Tamo ga je sačekao rat u kojem se masovno koriste izviđački i FPV dronovi, protivoklopne rakete, artiljerija i lutajuća municija. Kako se ovo vozilo pokazalo u takvim uslovima biće jedan od važnijih delova ove teme.

Namena i borbene osobine BVP

Razvoj novog borbenog vozila pešadije, koji je u naoružanju JNA trebalo da zameni tada već zastareli oklopni transporter M-60, počeo je 1969. godine. Ispitivanje prototipa završeno je 1974. godine i na osnovu rezultata koje je novo vozilo pokazalo, doneta je odluka o proizvodnji prve „nulte“ serije. Prvi primerci novog borbenog vozila pešadije, pod oznakom BVP M-80, počeli su da pristižu u jedinice JNA 1979. god.

U vreme kada je uvedeno u naoružanje (1979) smatralo se da spada u red najsavremenijih vozila te kategorije u svetu. M-80 se, prema svojim taktičko-tehnološkim karakteristikama, manevarskim sposobnostima i drugim osobinama mogao porediti sa sovjetskim BMP-1 i francuskim AMH 10P. Međutim, iako su mnogi stručnjaci na zapadu isticali sličnost M-80 sa sovjetskim BMP-1, jugoslovensko borbeno vozilo pešadije značajno se razlikovalo od svog sovjetskog konkurenta.

Borbeno vozilo pešadije (BVP) M-80 (M-80A) je lako oklopljeno borbeno, gusenično i amfibijsko vozilo mehanizovanog odeljenja. Namenjeno je za uništavanje neprijateljske žive sile, oklopnih i drugih borbenih sredstava na zemlji i vodi, kao i ciljeva u vazdušnom prostoru, na daljinama efikasnog dejstva formacijskog-kupolnog i ličnog naoružanja mehanizovanog odeljenja.

Osposobljeno je da savlađuje kontaminirano zemljište, dok vodene prepreke savlađuje plovljenjem.

Borbena težina je oko 13.850 kg, dužina 6,42 m, širina 3,02 m, visina sa POR 2,695 m, a klirens 400 mm. Maksimalna brzina kretanja po dobrom putu je 58 (65) km/h, a pri plovljenju 7,69 (7,8) km/h. Akcioni radijus po dobrom putu je 500 km, po lošem putu i van puteva od 300 do 350 km, a po vodi, plovljenjem, 20 (21) časova. Savlađuje uspon i pad od 30°, bočni nagib od 25°, rov širine 2,4 m i vertikalnu prepreku visine 0,8 m.

BVP M-80A razlikuje se od BVP M-80 po nekim usavršavanjima izvršenim na spoljnoj površini vozila, kao i na agregatima, delovima i uređajima u njegovoj unutrašnjosti. Razlike postoje i u nekim taktičko-tehničkim i borbenim osobinama, kao i u održavanju vozila. Osnovna razlika je u tome što je u BVP M-80A ugrađen novi motor. Zbog toga su izvršene izmene na uređajima motora i transmisiji, koja je prilagođena novom motoru.

Delovi BVP i podela na odeljenja

Glavni delovi borbenog vozila su oklopno telo, kupola, naoružanje, motor sa uređajima, transmisija, hodni deo, električni uređaji, sredstva veze, sredstva za osmatranje i nišanjenje, uređaj za NHB zaštitu, uređaj za gašenje požara, uređaj za stvaranje dimne zavese i uređaj za plovljenje po vodi.

Prema razmeštaju naoružanja i ostalih delova i uređaja, unutrašnjost BVP podeljena je na upravno, borbeno i motorno-transmisiono odeljenje. Upravno odeljenje obuhvata unutrašnjost prednjeg levog dela oklopnog tela vozila. Borbeno odeljenje obuhvata unutrašnjost iza upravnog odeljenja i motorno-transmisione pregrade, do kraja oklopnog tela vozila. Zauzima najveći deo prostora vozila, a namenjeno je za smeštaj kupole sa formacijskim naoružanjem i ukrcnog dela mehanizovanog odeljenja. Motorno-transmisiono odeljenje obuhvata prednji desni deo oklopnog tela vozila. Odvojeno je od upravnog i borbenog odeljenja upravno-motornom i borbeno-motornom pregradom. U njemu su smešteni motor sa uređajima i transmisija.

Oprema BVP

BVP poseduje formacijsko i lično naoružanje mehanizovanog odeljenja. U formacijsko naoružanje spadaju top M-55 kalibra 20 mm, spregnuti mitraljez PKT kalibra 7,62 mm, protivoklopni lansirni uređaj, ručni raketni bacač „Zolja“ kalibra 64 mm i signalni pištolj. U lično naoružanje mehanizovanog odeljenja spadaju dva puškomitraljeza M-72 AB1 kalibra 7,62 mm, šest automatskih pušaka M70 AB2 kalibra 7,62 mm i dva automatska pištolja M-64 kalibra 7,65 mm.

U opremu BVP spadaju alat, rezervni delovi i pribor za rad na motoru i uređajima, alat, rezervni delovi i pribor za rad na naoružanju, inženjerijska oprema za izradu zaklona za BVP i maskiranje, cerada za pokrivanje BVP, sanitetski komplet za pružanje prve pomoći članovima posade i mehanizovanog odeljenja, NHB komplet za radiološko i hemijsko izviđanje i dekontaminaciju, kao i oprema za plovljenje.

Naziv i razmeštaj članova posade i mehanizovanog odeljenja

Mehanizovano odeljenje sačinjavaju posada i mehanizovana pešadija.

Posadu čine komandir odeljenja, operator-nišandžija i vozač borbenog vozila.

Ukrcni deo čine dva puškomitraljesca i pet strelaca, od kojih je jedan zamenik komandira odeljenja. Svakom članu odeljenja određeno je mesto u borbenom vozilu i za svakog su propisane dužnosti.

Odeljenje se nalazi u borbenom vozilu i, načelno, vodi borbu iz njega. Ukrcni deo odeljenja može se iskrcati i voditi borbu van vozila, pri čemu vozilo, na određenom rastojanju, prati ukrcni deo odeljenja i podržava ga vatrom iz svog naoružanja.

Specijalni uređaji na BVP

Uređaj za stvaranje dimne zavese (TDA)

Namenjen je za stvaranje dimne zavese radi maskiranja u određenim borbenim situacijama, danju i noću. Najbolji kvalitet dimne zavese dobija se kada motor radi pod punim opterećenjem i kada je zagrejan na radnu temperaturu.

Zabranjeno je uključiti uređaj kada motor ne radi, kada je hladan i kada je uključen uređaj za zaštitu motora od prodrle vode.

Za svoj rad uređaj TDA koristi gorivo iz levog rezervoara i može da radi do trećine napunjenosti levog rezervoara.

Uređaj se uključuje pomoću prekidača na razvodnoj tabli vozača. Maksimalno vreme neprekidnog rada uređaja je 10 minuta. Ponovno uključivanje dozvoljava se tek posle najmanje tri minuta.

Pri postavljanju dimne zavese izbegava se promena stepena prenosa kako bi se sprečilo cepanje dimne zavese usled promene broja obrtaja radilice motora. Dimna zavesa postavlja se pri najvećoj mogućoj brzini kretanja vozila na datom terenu ili putu.

Uređaj za NHB zaštitu

Namenjen je za prečišćavanje kontaminiranog vazduha i zaštitu odeljenja u vozilu od radioaktivne prašine, bojnih otrova i bioloških borbenih sredstava. Obezbeđuje stvaranje i merenje natpritiska u vozilu pri proveri njegove hermetičnosti, merenje intenziteta gama zračenja i detekciju beta zračenja, kao i otkrivanje hemijske kontaminacije. Pri dejstvu oružjem strelaca iz hermetički zatvorenog vozila smanjuje koncentraciju ugljen-monoksida u vazduhu.

Sastavni delovi su kućište uređaja, u koje su smešteni ciklonski prečistač, papirni prečistač, dva ugljena prečistača i razvodnik za izbor režima rada, ventilator za usisavanje vazduha sa elektromotorom, ventilator za izbacivanje prašine sa elektromotorom, ventil sa mehanizmom za otvaranje i zatvaranje radi izbacivanja prašine, savitljivi cevovod, ventil za ozračivanje, manometar, radiološki detektor DR-M3, hemijski detektor DH-M11B i električna instalacija sa dva prekidača za uključivanje uređaja.

Uređaj za NHB zaštitu stavlja se u rad pri savlađivanju kontaminirane prostorije, pri dejstvu oružjem posade iz hermetički zatvorenog vozila i pri proveri hermetičnosti vozila. Uređaj ima dva režima rada, prečišćavanje vazduha od nuklearno-biološkog oružja i prečišćavanje vazduha od nuklearno-biološko-hemijskog oružja.

Protivpožarni uređaj na bazi halona

Namenjen je za automatsko, ručno-električno i ručno gašenje požara u borbenom i motorno-transmisionom odeljenju. Uređaj ima dvoprovodnički sistem, što znači da reaguje na požar i kada posada nije u vozilu. Moguće ga je aktivirati na tri načina, ručno, ručno-električno i automatski. Osnovni način aktiviranja je automatski.

Oklopna zaštita

Oklop osnovnog M-80 i M-80A nije namenjen zaštiti od savremenih automatskih topova, protivoklopnih raketa, ručnih raketnih bacača i protivtenkovskih mina. Osnovna namena oklopa jeste zaštita posade i ukrcnog odeljenja od streljačkog naoružanja i gelera artiljerijskih projektila.

Debljina prednjeg oklopa najčešće se navodi kao 14 mm, što bi trebalo da pruži zaštitu od municije kalibra 12,7 mm ispaljene sa udaljenosti od 100 metara (pojedini izvori navode da prednji oklop pruža zaštitu i od projektila kalibra 20 mm sa iste udaljenosti).

Debljina bočnih strana je 9 mm i trebalo bi da pruži zaštitu od pancirnog zrna 7,62 mm ispaljenih sa udaljenosti od 100 metara.

Mala borbena masa i sposobnost plovljenja BVP M-80 ograničavale su mogućnost ugradnje težeg oklopa.

Zadnji deo oklopnog tela i zadnja vrata imaju oklop debljine oko 9 mm. Njihova osnovna namena bila je zaštita ukrcnog odeljenja od puščane municije kalibra 7,62 mm i gelera artiljerijskih projektila.

NHB uređaj, protivpožarni uređaj i sistem za stvaranje dimne zavese povećavaju ukupnu zaštitu BVP M-80, ali ne pripadaju oklopnoj zaštiti u užem smislu.

Osnovne verzije BVP M-80 i M-80A nisu imale dodatni modularni oklop, eksplozivno-reaktivni oklop niti aktivni sistem zaštite.

Što se tiče modernizovane verzije M-80AB1 dodavanjem modularne oklopne zaštite povećana je zaštita oklopnog tela i kupole ali je istovremeno povećana i ukupna masa vozila što je zahtevalo preuređenje unutrašnjosti vozila.

Motor, transmisija i hodni deo

Prvo je zamisao bila je da se ugradi FAMOS-ov (Fabrika Motora Sarajevo) motor, koji bi daljim usavršavanjem dostigao snagu od najmanje 170 kW. Ipak, prve serije BVP-a imale su francuski četvorotaktni dizel-motor firme Hispano-Suiza, oznake HS 115-2, snage 191 kW, odnosno približno 260 KS. Motor istog tipa ugrađivan je i u francusko borbeno vozilo pešadije AMX-10P.

Francusko borbeno vozilo pešadije AMX-10P u Muzeju oklopnih vozila u Somiru (foto: Alf van Beem, Wikimedia Commons, licenca CC0 1.0)

Motor HS 115-2 imao je osam cilindara u V rasporedu i turbokompresor, a hlađen je rashladnom tečnošću. Najveću snagu dostizao je pri 3.000 obrtaja u minuti.
Sa francuskim motorom M-80 imao je odnos snage i mase od približno 18,8 KS po toni. Najveća brzina kretanja po dobrom putu iznosila je oko 58 km/h.
Francuski motor je po svojim osobinama odgovarao vozilu, ali njegovo uvozno poreklo nije predstavljalo trajno rešenje, zbog toga je nastavljen razvoj domaćeg motora koji je trebalo da bude snažniji i da se proizvodi u Jugoslaviji.

Rešenje je pronađeno u motoru FAMOS 10V003, koji je bio zasnovan na motoru Mercedes-Benz OM 403 i proizvodio se po licenci. Ugradnjom ovog motora nastala je verzija BVP M-80A.

FAMOS 10V003 bio je četvorotaktni desetocilindrični dizel-motor sa cilindrima u V-rasporedu, direktnim ubrizgavanjem goriva i hlađenjem rashladnom tečnošću. Njegova radna zapremina iznosila je približno 15,95 litara.

Motor je razvijao snagu od 235 kW pri 2.500 obrtaja u minuti. To odgovara snazi od približno 320 KS. U pojedinim stranim izvorima navodi se i 315 KS.
Ugradnjom snažnijeg motora odnos snage i mase povećan je na približno 23 KS po toni, dok je najveća brzina kretanja po dobrom putu povećana na 65 km/h.
Motor je bio smešten u motorno-transmisionom odeljenju, u prednjem desnom delu oklopnog tela. Ovakav raspored omogućio je da se u zadnjem delu vozila zadrži prostor za odeljenje pešadije i izlazak kroz zadnja vrata.

Motor 10V003 zadržan je i na modernizovanoj verziji BVP M-80AB1/V2. Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, motor i na ovoj verziji razvija snagu od 235 kW, dok je najveća brzina vozila do 65 km/h.

Modernizovani BVP M-80AB1 sa dodatnom oklopnom zaštitom i borbenom stanicom DUBS 20 na prikazu „Zastava 2024“ u Batajnici (foto: Mihajlo Bogdanović, lična arhiva)

Posada

Mehanizovano odeljenje na BVP M-80 čini deset pripadnika. Njega sačinjavaju tročlana posada vozila i sedmočlani ukrcni deo odeljenja.
Posadu vozila čine komandir odeljenja, nišandžija-operator i vozač. Vozač se nalazi u prednjem levom delu tela vozila, nišandžija-operator u kupoli, dok je komandir smešten iza vozača.

Ukrcni deo čine dva puškomitraljesca i pet strelaca, od kojih je jedan zamenik komandira odeljenja. Oni su smešteni u zadnjem delu vozila, a ukrcavanje i iskrcavanje obavljaju kroz dvoja zadnja vrata.

Na modernizovanoj verziji M-80AB1/V2 dvoja zadnja vrata zamenjena su jednom hidrauličnom pokretnom rampom, kroz koju se ukrcava i iskrcava sedam pripadnika ukrcno-iskrcnog dela. Posadu vozila i dalje čine tri člana, pa se u vozilu ukupno nalazi deset pripadnika.

Ugradnjom daljinski upravljane borbene stanice mesto nišandžije-operatora sa instrumentima premešteno je iz kupole u telo vozila.

Pripadnik mehanizovane pešadije dejstvuje ličnim naoružanjem kroz otvor na boku BVP M-80A (foto: Vojska Srbije, licenca CC BY 3.0 RS)

Otvori za dejstvo ličnim naoružanjem omogućavaju pripadnicima ukrcnog dela da vatru otvaraju i iz unutrašnjosti vozila. Kada se pešadija iskrca, BVP prati njeno kretanje i podržava je vatrom iz topa, mitraljeza i protivoklopnih raketa.

Naoružanje

Osnovne verzije BVP M-80 i M-80A imaju isto naoružanje, smešteno u maloj kupoli na telu vozila. Glavno naoružanje čini automatski top M-55 kalibra 20 mm, dok su sa njim spregnuti mitraljez PKT kalibra 7,62 mm i dva lansera protivoklopnih vođenih raketa „maljutka“.

Top M-55 predstavlja domaću, licencno proizvedenu verziju francuskog topa Hispano-Suiza HS 804. Koristi municiju 20×110 mm i može da dejstvuje pancirno-zapaljivim i trenutno-zapaljivim granatama, sa obeležavajućim sastavom ili bez njega.

Osnovna namena topa je dejstvo po pešadiji, vatrenim položajima, neoklopljenim i lakše oklopljenim vozilima. Zahvaljujući velikom uglu podizanja cevi može da se koristi i protiv niskoletećih ciljeva u vazdušnom prostoru, poput helikoptera, dronova i lutajuće municije.

Kupola se okreće za 360 stepeni, dok se top po visini pokreće od približno minus 5 do plus 75 stepeni. Efikasan domet protiv ciljeva na zemlji iznosi do 2.000 metara, a protiv niskoletećih ciljeva do približno 1.500 metara.

Iskrcavanje pripadnika mehanizovanog odeljenja iz BVP M-80A kroz zadnja vrata tokom obuke (foto: Vojska Srbije, licenca CC BY 3.0 RS)

Teorijska brzina gađanja iznosi oko 700 granata u minuti. U borbenim uslovima paljba se otvara kratkim rafalima kako bi se sačuvala municija, smanjilo zagrevanje cevi topa i omogućilo lakše praćenje cilja.

Borbeni komplet topa najčešće se navodi kao 400 granata, raspoređenih u dva redenika sa po 200 granata. Izbor municije zavisi od vrste cilja. Pancirno-zapaljive granate koriste se protiv lakše oklopljenih vozila, dok su trenutno-zapaljive prvenstveno namenjene dejstvu po pešadiji, vatrenim položajima i drugim neoklopljenim ciljevima.

Top na osnovnim verzijama nije stabilizovan. Zbog toga je precizno gađanje iz pokreta otežano, pa se najbolji rezultati postižu kada vozilo stoji ili otvara vatru iz kratkih zastanaka.

Sa topom je spregnut mitraljez PKT kalibra 7,62 mm. Njegova osnovna namena je dejstvo po pešadiji i drugim ciljevima za koje nije potrebno trošiti municiju topa. Borbeni komplet mitraljeza iznosi 2.000 metaka.

Za borbu protiv tenkova i drugih bolje oklopljenih vozila M-80 i M-80A nose protivoklopne vođene rakete 9M14M „maljutka“. Na kupoli se nalaze dva usmerivača sa raketama spremnim za lansiranje, dok su još dve rakete smeštene u vozilu. Ukupan borbeni komplet čine četiri rakete.

„Maljutka“ je žicom vođena raketa prve generacije. Tokom prvih približno 500 metara leta nišandžija-operator još ne vodi raketu ka cilju. U toj početnoj fazi raketa dobija visinu, dok operator preko trasera mora da je uoči i uspostavi kontrolu nad njenim letom. Posle toga operator je ručno dovodi na liniju cilja i navodi sve do pogotka. Zbog toga minimalni domet iznosi oko 500 metara, dok najveći domet iznosi oko 3.000 metara.

Takav način vođenja zahteva dobro obučenog nišandžiju, veliku koncentraciju i dovoljno vremena da se raketa dovede do mete. Tokom leta rakete vozilo mora da ostane na položaju, što ga izlaže protivničkoj vatri. Pojava poluautomatski vođenih raketa i savremenijih protivoklopnih sistema pokazuje ograničenja prvobitne „maljutke“.

Protivoklopne vođene rakete „maljutka“ pripremljene za bojevo gađanje sa BVP M-80 (foto: Vojska Srbije, licenca CC BY 3.0 RS)

U trenutku uvođenja M-80 u naoružanje kombinacija topa kalibra 20 mm, mitraljeza i protivoklopnih raketa omogućava vozilu da dejstvuje po različitim ciljevima. Top i mitraljez koriste se protiv pešadije i lakše oklopljenih vozila, dok su protivoklopne rakete namenjene borbi protiv tenkova i drugih bolje zaštićenih ciljeva.

Prema merilima današnjeg bojišta, top u kalibru 20 mm više nije dovoljan za pouzdanu borbu protiv savremenih borbenih vozila pešadije. Nedostatak stabilizacije i zastarele nišanske sprave dodatno ograničavaju mogućnost preciznog dejstva u pokretu, noću i u uslovima smanjene vidljivosti.

Modernizovana verzija M-80AB1/V2, kojom se opremaju jedinice Vojske Srbije, zadržava automatski top M-55 kalibra 20 mm, ali se on nalazi u daljinski upravljanoj borbenoj stanici. Nišandžija-operator sada upravlja naoružanjem iz unutrašnjosti vozila pomoću odgovarajućih komandi i prikaza sa optoelektronskih uređaja.

M-80AB1/V2 ne treba mešati sa verzijom M-80AB2, koja koristi automatski top M12 kalibra 30×173 mm. Oružje kalibra 30 mm na M-80AB1/V2 nije glavni top, već automatski bacač granata.

Daljinski upravljana borbena stanica raspolaže dnevnom kamerom, termovizijskim kanalom i laserskim daljinomerom. To omogućava bolje otkrivanje i prepoznavanje ciljeva, kao i preciznije dejstvo danju, noću i u uslovima smanjene vidljivosti.

Pored topa M-55, na borbenoj stanici nalaze se spregnuti mitraljez PKT kalibra 7,62 mm, dva usmerivača za protivoklopne rakete, automatski bacač granata kalibra 30 mm i bacači dimnih kutija kalibra 82 mm.

Za razliku od M-80A, na kojem se prvobitna „maljutka“ ručno navodi, M-80AB1/V2 može da koristi „maljutku“ sa poluautomatskim vođenjem. Nišandžija-operator tada drži nišansku oznaku na cilju, dok sistem prati raketu i automatski izračunava potrebne korekcije njenog leta.

Pripadnici mehanizovane jedinice pripremaju protivoklopnu vođenu raketu 9M14M „maljutka“ za postavljanje na lansirni usmerivač BVP M-80A tokom obuke (foto: Vojska Srbije, licenca CC BY 3.0 RS)

Automatski bacač granata povećava mogućnost dejstva po pešadiji, posadama protivoklopnih sredstava i ciljevima koji se nalaze iza lakših zaklona. Bacači dimnih kutija omogućavaju brzo stvaranje dimne zavese radi prikrivanja vozila i otežavanja protivničkog osmatranja i nišanjenja.

Modernizacija na verziji M-80AB1/V2 ne povećava kalibar glavnog topa, ali znatno unapređuje otkrivanje ciljeva, upravljanje vatrom, protivoklopno dejstvo i upotrebu naoružanja iz zaštićene unutrašnjosti vozila.

Varijante 

M-80 – prvi serijski model sa motorom od 260 KS, zamenjen posle godinu dana.
M-80A – poboljšana verzija sa motorom od 320 KS; serijska proizvodnja.
M-80A/98 – poboljšana verzija M-80A1 sa novom kupolom „Vidra“ prvo označena kao M-96 kasnije promenjena u M80A/98, zvanično predstavljena 2004. godine; samo prototip.
M-80A KC – vozilo komandanta čete.
M-80A KB – vozilo komandanta bataljona.
M-80A VK – komandantsko vozilo, bez kupole.
M-80A Sn – medicinsko vozilo koje prevozi 4 pacijenta na nosilima ili 8 pacijenata koji sede; nema kupole i sa jednim duguljastim otvorom na krovu i jednim zadnjim vratima
M-80A LT – razarač tenkova sa šest AT-3 lansera.
Sava M-90 – SA-13 (označen kao Strela-10MJ) lanser raketa zemlja-vazduh, samo prototip.
MOS – samohodni minski sloj.
M-80AK/M-98A – opremljen kupolom sa 30 mm M86 topom ili 30 mm dvostrukim napajanjem M89 topom.
SPAT 30/2 – samohodni protivavionski top. Novi model kupole pod nazivom „Foka“ sa dva automatska topa Zastava kalibra 30 mm sa elevacijom od -5 do +85 stepeni. Zupčanik za skeniranje cilja je J-171 ili Motorola 6800. Uključen prijemnik radarskih podataka prikupljenih iz spoljnih posmatranja radara. Tri člana posade i četiri vojnika mogu biti prevezeni. Planiran kao naslednik M-53/59 Praga – proizvedena 4 modela.
M-80AB1 – modernizovana varijanta sa naprednijim oklopom, opremom za kontrolu topa kupole, optroničkim paketom, bacačima dimnih granata i mogućnošću montiranja i lansiranja nadograđenih raketa 9M14 Malyutka. U službu Vojske Srbije ušao 2024. godine.

Tehničko-taktičke karakteristike BVP M-80

M-80A u Ukrajini

Slovenija je 2022. godine Ukrajini predala 35 borbenih vozila pešadije M-80A, a kasnije su isporučena još tri vozila. Prve M-80A dobila je 24. mehanizovana brigada „Kralj Danilo“, čije su posade pre uvođenja vozila u borbu prošle potrebnu doobuku.

Javno svedočenja ukrajinskih članova posada o M-80A veoma su retka. Objavljeni snimci potvrđuju da su vozila korišćena za obuku, prevoz pešadije i borbena dejstva, ali nema opširnijih razgovora u kojima posade govore o njihovoj pouzdanosti, zaštiti i vatrenoj moći.

Jedan od snimaka nastao u Bahmutu pokazuje M-80A kojem je tokom kretanja spala gusenica. Ukrajinski vojnici uspeli su da kvar otklone na licu mesta i nastave kretanje. Takvi snimci potvrđuju da su posade i mehaničari savladali osnovno održavanje vozila, ali ne pružaju dovoljno podataka za potpunu ocenu njegove pouzdanosti.

Prema evidenciji sajta Oryx, do 26. avgusta 2026. godine fotografijama ili video-snimcima potvrđen je gubitak ili oštećenje 20 ukrajinskih BVP M-80A. Uništeno je 13 vozila, tri su oštećena, tri su oštećena i napuštena, dok je jedno oštećeno vozilo zarobila ruska strana.

Ukrajinski BVP M-80A ozbiljno oštećen u borbama u okolini Bahmuta u januaru 2023. godine. Oryx vozilo evidentira kao oštećeno, a ne kao potvrđeno uništeno (izvor fotografije: Polymarket Intel/X; evidencija gubitaka: Oryx)

Ovaj broj predstavlja najmanji potvrđeni gubitak, jer Oryx evidentira samo vozila za koja postoji odgovarajući vizuelni dokaz u vidu fotografije ili video isečka. Istovremeno, svih 20 vozila ne može se smatrati trajno izgubljenim, pošto su pojedina oštećena vozila mogla da budu izvučena i popravljena.

Poseban problem predstavljalo je to što M-80A nije pripadao standardnoj sovjetskoj porodici vozila koju je ukrajinska vojska odranije poznavala. Motor FAMOS 10V003, transmisija, delovi hodnog sistema i pojedini sklopovi kupole zahtevali su posebne rezervne delove i obučene mehaničare.

Prva vozila su pre isporuke više nedelja pripremana i osposobljavana u Sloveniji. Nema javnih podataka o tome da li je u Ukrajini formirano posebno skladište rezervnih delova niti gde su obavljane složenije popravke. Takođe nije poznato koliko je oštećenih vozila vraćeno u upotrebu, a koliko ih je korišćeno kao izvor delova za popravku drugih M-80A.

Municija za top M-55 kalibra 20 mm nije bila standardna u ukrajinskim mehanizovanim jedinicama. Ipak, zajedno sa vozilima dopremljena je i municija 20 × 110 mm, uključujući pancirno-zapaljiva zrna srpske proizvodnje. Za spregnuti mitraljez koristila se rasprostranjena municija 7,62 × 54R, dok o borbenoj upotrebi protivoklopnih raketa „Maljutka“ sa ukrajinskih M-80A nema dovoljno pouzdanih podataka.

Hrvatska je kasnije za Ukrajinu poslala još 30 vozila M-80, zajedno sa odgovarajućim rezervnim delovima i municijom. Njihova isporuka trebalo bi da olakša održavanje preostalih vozila, ali podaci o raspodeli, količini rezervnih delova i stvarnom stanju pristiglih M-80 nisu objavljeni.

M-80A u Ukrajini nije mogao da promeni tok rata, ali je omogućio da se u kratkom roku opremi deo mehanizovanih jedinica. Vozilo je korišćeno u borbama za koje njegova laka oklopna zaštita prvobitno nije bila predviđena. Zbog toga potvrđeni gubici govore koliko o njegovim ograničenjima toliko i o intenzitetu borbi u kojima je upotrebljavan.

Umesto zaključka

BVP M-80 nastaje u periodu kada Jugoslovenska narodna armija traži domaće gusenično borbeno vozilo koje može da prevozi pešadijsko odeljenje, prati tenkove i pruža neposrednu vatrenu podršku. Njegov razvoj pokazuje sposobnost tadašnje jugoslovenske industrije da ovlada projektovanjem i proizvodnjom složenog borbenog sistema u koji se ugrađuju delovi i sklopovi iz različitih krajeva zemlje.

Prvobitni M-80 predstavlja osnovu daljeg razvoja, dok M-80A snažnijim motorom dobija pokretljivost koja bolje odgovara njegovoj nameni. Kombinacija topa kalibra 20 mm, mitraljeza i protivoklopnih raketa u vreme uvođenja omogućava dejstvo po različitim ciljevima, dok mala masa i dobra pokretljivost olakšavaju praćenje tenkovskih jedinica i kretanje na različitim vrstama zemljišta.

Višedecenijska upotreba potvrđuje da je osnovna konstrukcija dovoljno pouzdana da vozilo ostane u naoružanju dugo posle nestanka države u kojoj nastaje. Istovremeno, današnje bojište sve jasnije pokazuje i njegova ograničenja. Laka oklopna zaštita, top malog kalibra, zastarele nišanske sprave i otežano dejstvo iz pokreta više ne odgovaraju zahtevima borbe protiv savremenih borbenih vozila pešadije.

M-80AB1/V2 ublažava deo tih nedostataka. Dodatna zaštita, daljinski upravljana borbena stanica, termovizijski uređaj, laserski daljinomer, automatski bacač granata i mogućnost korišćenja „maljutke“ sa poluautomatskim vođenjem povećavaju vatrene mogućnosti i bezbednost posade. Hidraulična rampa olakšava ukrcavanje i iskrcavanje pešadije, dok premeštanje nišandžije-operatora u telo vozila poboljšava uslove njegovog rada.

Modernizovana borbena vozila pešadije porodice M-80 na prikazu „Zastava 2024“ u Batajnici (foto: Mihajlo Bogdanović, lična arhiva)

Ipak, modernizacija ne pretvara M-80A u borbeno vozilo pešadije nove generacije. Osnovna konstrukcija, motor i top kalibra 20 mm ostaju isti, dok povećana masa dodatno opterećuje pogonsku grupu i hodni deo. M-80AB1/V2 zato predstavlja samo prelazno rešenje koje produžava upotrebljivost postojeće flote, ali ne uklanja potrebu za novim borbenim vozilom pešadije.

Upotreba M-80A u Ukrajini pokazuje da i starije borbeno vozilo može da bude korisno kada je jedinicama potrebno oklopljeno prevozno sredstvo i neposredna vatrena podrška. Istovremeno, potvrđeni gubici podsećaju da laka zaštita pruža ograničenu sigurnost na bojištu na kojem pretnju predstavljaju protivoklopne rakete, artiljerija, mine i veliki broj različitih dronova.

Vrednost porodice M-80 zato ne treba meriti samo prema današnjim standardima. Ona se nalazi i u činjenici da vozilo decenijama izvršava zadatke za koje je namenjeno i predstavlja važan proizvod domaće vojne industrije. Modernizacija može da mu produži vek upotrebe i poveća borbenu vrednost, ali ne može potpuno da ukloni ograničenja konstrukcije čiji koreni pripadaju jednom drugačijem vremenu i drugačijem bojištu.