Samohodna haubica K9

Konstrukcija i razvoj

Južnokorejske oružane snage su se tokom osamdesetih godina proteklog veka upustile u razvoj novog artiljerijskog sistema kako bi parirali severnokorejskim artiljerijskim sistemima. U tom trenutku, oružane snage Južne Koreje su raspolagale samohodnim artiljerijskim oruđima M107 i samohodnim haubicama K55. Međutim, daljine gađanja ova dva oruđa bila su kraća u poređenju sa severnokorejskim M-1978 Koksan; pored toga, problem je predstavljala i brojnost oruđa u artiljerijskim jedinicama.

Nakon postignutih uspeha u projektovanju i razvoju vučnih haubica kalibra 105 i 155 mm i iskustva stečenog tokom licencne proizvodnje K55, južnokorejsko ministarstvo odbrane je pokrenulo razvoj novog artiljerijskog sistema koji je trebao da bude bolji od severnokorejskih takmaca po pitanju daljine gađanja, brzine paljbe i pokretljivošću.

Južnokorejci su ubrzo zaključili da rešenje leži u brzini paljbe i brzoj promeni vatrenog položaja, koji se smatraju dominantnim faktorima u artiljerijskim duelima. Prethodno razvijan automatski punjač i plan za modernizaciju postojećih samohodnih haubica K55 po uzoru na američki program modernizacije samohodnih haubica M109, odbačeni su 1988. odlukom južnokorejske vojske.

Razvoj novog artiljerijskog sistema započet je 1989. godine i vođen je od strane Agencije za razvoj odbrane i kompanije Samsung Aerospace Industries, sadašnje Hanwha Aerospace. Rad na konceptualnom modelu samohodne haubice trajao je do 1991. godine. Vojska je zahtevala da nova samohodna haubica ima sposobnost prelaska vodenih prepreka i ugradnju M61 Vulcan kao protivavionskog oružja, što je kasnije odbačeno, jer su shvatili da su te stavke nebitne za oruđe koje ostvaruje artiljerijsku vatru na zahtevanim daljinama gađanja.

Jedna od vodilja pronađena je u sporazuma četiri nacije: SAD, Velike Britanije, Nemačke i Italije, koji je donet sa ciljem obezbeđivanja standardizacije u kalibru artiljerije, odnosno u artiljerijskoj municiji – artiljerijsko oruđe kalibra 155 mm i dužine cevi od 52 kalibra koristilo je standardnu municiju L15A1. U skladu s tim, i Južnokorejci su sebi dali zadatak da njihova nova haubica koristi tu istu municiju; jednostavno su modifikovali oruđe koje je ugrađivano u samohodnu haubicu K179. Prva probna gađanja izvedena su januara 1992, ali su usled konstruktivnih grešaka imali puno poteškoća.

Za potrebe konstrukcije kupole samohodne haubice, južnokorejski stručnjaci su posetili Veliku Britaniju, kako bi se pomogli britanskim rešenjima primenjenim u konstrukciji samohodne haubice AS-90. Međutim, kompanija je odbila da učestvuje u transferu tehnologije. Umesto toga, ponudila je da im proda svoju haubicu. Nakon još jedne neuspešne posete kompaniji Marconi, Južnokorejci su morali da se okrenu sopstvenom znanju. Razvili su sopstveni sistem elektrohidrauličnog pokretanja kupole, koristeći iskustva stečena u konstruisanju tenka K1. Simulator je bio spreman 1991. godine.

Tokom konstruisanja kupole javili su se problemi usled disproporcije prethodno ugrađivanih oruđa i novog, čija je cev bila dvostruko duža. Slični problemi su se javljali i kod Nemaca, koji su u to vreme projektovali njihovu samohotku Panzerhaubitze 2000. Problem je rešilo univerzitet iz Seula, koji je razvio teorijski model i zaključio da je moguće rešiti problem bez velikih promena u konstrukciji kupole. U međuvremenu je trebalo rešavati i problem povećane buke koja je poticala od hidrauličnih generatora, za koju se smatralo da usled duže izloženosti može dovesti do oštećenja sluha članova posluge haubice.

Aprila 1992, kompanija BMY Combat Systems (sadašnji BAE Systems Land and Armaments) pozvao je južnokorejsku delegaciju na promociju prve modernizovane haubice M109A6 Paladin, prilikom koje su izrazili interesovanje za učešće u južnokorejskom programu razvoja samohodne haubice, modernizacijom samohodne haubice K55 na standard Paladin. Ova ponuda je glatko odbijena od strane Južne Koreje.

Interno ispitivanje je pokazalo da je udeo lokalno proizvedenih komponenti u novoj samohodnoj haubici svega 45,5%, što nije zadovoljilo južnokorejske stručnjake. Doneta je odluka da se nastavi sa razvojem artiljerijskog oruđa, municije 155mm, sistema za upravljanje vatrom, automatskog punjača… U međuvremenu, motor, transmisija i sistem inercijalne navigacije je trebalo nabaviti od inostranih partnera, ali i licencno proizvesti hidropneumatsko vešanje, sve u cilju podizanja udela domaćih komponenti na ciljani nivo od 70%.

Najveći izazov inženjerima bilo je projektovanje oruđa i vešanja, jer nisu imali potrebnog iskustva na ovim poljima. Tokom rada na samohodnoj haubici K55, Južna Koreja je ove komponente uvozila iz inostranstva kao finalne proizvode.

Plan za proizvodnju prvog prototipa odobren je u septembru 1993, nakon jednog kraćeg zastoja u razvoju koji je bio rezultat čistke nakon dolaska novog predsednika na vlast u Južnoj Koreji.

Prva ispitivanja tri prototipa samohodne haubice K9 započeti su tokom 1996. godine. Nakon ispaljenih 12000 projektila i pređenih 18000 kilometara za deset godina, razvoj samohodne haubice K9 je i zvanično završen oktobra 1998, pri čemu je objavljeno da je stepen lokalizacije ugrađenih komponenti dostigao nivo od 87%. Ugovor za prvu seriju samohodnih haubica potpisan je u decembru iste godine. Ova oruđa su trebala da se nađu u sastavu artiljerijskih jedinica kopnene vojske, ali su nakon izbijanja sukoba sa Severnom Korejom, haubice preusmerene u sastav Marinskog korpusa.

Karakteristike

Samohodna haubica K9 je izrađena od oklopnih ploča, spojenih varenjem, razvijenih u domaćoj industriji za potrebe proizvodnje tenka K2 Black Panther, a koje se odlikuju visokim stepenom zaštite.

Pogon haubice čini dizel motor MT881Ka-500 snage 1000 KS, koji se u Južnoj Koreji proizvodi licencno i transmisije Allison Transmission X1100-5A3, koja se takođe licencno proizvodi. Ovaj tip pogona obezbeđuje maksimalnu brzinu samohotki mase oko 47 tona od 67 km/h.

Osnovno naoružanje samohodne haubice he top CN98 kalibra 155mm, dužine cevi 52 kalibra, proizvod kompanije Kia Heavy Industry (danas Hyundai WIA), maksimalnog dometa od 41 km projektilom K307 ili 54 km projektilom K315.

U samoj haubici su smeštena 32 projektila. Korišćenjem poluautomatskog sistema punjenja, sistema za upravljanje vatrom i bataljonskim taktičkim komandnim sistemom, haubica može da ostvari brzinu gađanja od tri projektila za 15 sekundi i ima mogućnost simultanog udara više projektila u cilj (MRSI način dejstva). Za pripremu za gađanje nakon promene vatrenog položaja potrebno je 30 sekundi. Nakon izvršenja dejstva, haubica može da promeni položaj u roku od 30 sekundi i time poveća mogućnost preživljavanja na bojištu.

Upotreba

Samohodna haubica K9 je, može se reći, svetski hit među samohodnim haubicama. Pored Južne Koreje, u svom naoružanju je imaju, ili će je uskoro imati još trinaest zemalja, od čega su njih sedam iz Evrope (Poljska, Rumunija, Estonija, Finska, Norveška, Turska i Španija).

Četiri države su ugovorile licencnu proizvodnju ovih oruđa ili sklapanje uz veću upotrebu lokalno proizvedenih komponenti. Tako Turska proizvodi samohotku T-155 Fırtına, Indija proizvodi K9 Vajra-T, Australija AS9 Huntsman, Egipat K9A1EGY. Učešće Poljske u ovom programu je specifično jer su Poljaci otkupili licencu za proizvodnju šasije, na koju montiraju svoju kupolu naoružanu britanskim artiljerijskim oruđem kalibra 155mm, pri čemu je ponela oznaku AHS Krab. Očekuje se da će u skorije vreme započeti i proizvodnja u Rumuniji, gde će samohotka nositi naziv K9 Tunetul.

Sve ove licencno i lokalno proizvođene i sklapane haubice razlikuju se od originalne haubice po nekim karakteristikama koje su vezane za prilagođavanje uslovima upotrebe u konkretnoj zemlji. Tako je indijska verzija prilagođena upotrebi u pustinjama i planinama i ima ugrađen drugačiji sistem klimatizacije i ventilacije, australijska ima dodatni nivo oklopne zaštite, dok egipatska ima pustinjske filtere vazduha.

Borbena upotreba

Nekoliko verzija i derivativa iz porodice haubica K9 imalo je direktno i intenzivno borbeno iskustvo u različitim konfliktima širom sveta, što će svakako uticati na razvoj novih verzija, kojima će biti obuhvaćena iskustva i naučene lekcije.

Svoje vatreno krštenje samohodna haubica K9 je doživela 2010. godine kada je angažovanja u dejstvu na ostrvo Jeonpjeong, ispalivši oko 80 projektila na severnokorejske položaje.

Do sada su najbogatija iskustva iz borbene upotrebe stekle haubice poljske verzije AHS Krab, koje se koriste u sastavu artiljerijskih jedinica ukrajinskih oružanih snaga, posebno u rejonu Donbasa i oko Bahmuta.

Turska Firtina je korišćena u operacijama u Siriji i Iraku, kao i na sirijsko-turskoj granici, kada je prema tvrdnjama turskih izvora ostvarivala precizna dejstva na daljinama od 40 km.