S-400 Trijumf, raketni sistem PVO

Prema osnovnoj konfiguraciji i komponentama, raketni sistem S-400 je najsličniji prethodnicima, posebno S-300PMU-1 i S-300PMU-2. U odnosu na te sisteme, S-400 ima poboljšane radare i softver, ali i proširenu paletu raketa.

Sistem je visokopokretljiv, tako da se sve njegove komponente nalaze na terenskim vozilima točkašima. Ogromni radar za pretraživanje 64N6E2 (prema NATO Big Bird), prvi put je korišćen na verziji S-300PMU1 i predstavlja ključ uspeha ruskih raketnih sistema zemlja–vazduh pri dejstvu po glavama balističkih raketa, ali se, naravno, koristi i za ciljeve tipa borbenog aviona i krstareće rakete. Radar za pretraživanje na nivou baterije je 96L6E, sa elektronskim skeniranjem i mehaničkim pokretanjem u punom krugu. Može se koristiti direktno sa vozila i sa „jarbola”, tačnije dva tipa jarbola – niži 40V6M, visine 23,8 m, i viši 40V6MD od 38,8 metara. Domet radara je 300 kilometara, a ima mogućnost praćenja do 100 ciljeva. Iako su mu svojstva u osnovi slabija od 64N6E2, podizanje na „jarbol” mu daje bolje odlike pri zahvatu niskoletećih ciljeva.

Za osvetljavanje ciljeva koristi se radar 30N6E2 (prema NATO Flap Lid) koji je poboljšana verzija onog koji se koristio na prvim S-300P. Taj radar je uneo revoluciju u odnosu na ranije ruske, odnosno sovjetske uređaje. Odlikuje se izuzetno uzanim snopom koji se vrlo teško može detektovati sistemom za upozoravanje aviona, osim ako sam avion nije direktno obasjan. Znatno teže se ometa, a i protivradarske rakete se teže navode na njegove signale u odnosu na ranije uređaje. Poboljšana varijanta ima mogućnost dejstva po šest ciljeva, pri čemu može navoditi na svaki cilj po dve rakete. U osnovi je sličan američkom radaru u okviru sistema Patriot, mada je osnovna funkcija 30N6E osvetljavanje ciljeva, a ne i pretraživanje i osvetljavanje ciljeva kao kod američkog uređaja. Uz to, za razliku od američkog, taj radar može da se koristi direktno sa kamiona, ali ima mogućnost i podizanja na „jarbol” 40V6M, čime se u određenoj meri smanjuju mrtvi uglovi i povećava efikasnost pri detekciji niskoletećih ciljeva.

Celim sistemom upravlja se iz posebnog vozila pod oznakom 54K6E2. Zanimljivo je da to komandno vozilo ima mogućnost da kontroliše ne samo komponente sistema S-400 već i one ranije – S-300PMU, S-300PMU-1, S-300PMU-2, ali i S-200VE (stariji raketni sistem SA-5 Gammon).

žPored starijih raketa tipa 5V55KD, 5V55R, 48N6E i 48N6E2, S-400 može da koristi još tri nove vrste projektila: 48N6DM, 9M96E i 9M96E2. Raketa 48N6DM ima veoma veliki domet od čak 400 km, što je čini superiornom čak i nad znatno većim raketama sa sistema S 300V/VM. Namenjena je za vatreno dejstvo po najvažnijim i najzahtevnijim ciljevima tipa bojnih glava balističkih raketa i izviđačkih aviona AWACS i JSTARS. Drugi podaci o toj raketi do sada nisu objavljeni. Druge dve, 9M96E i 9M96E2, jesu manje rakete, razvijene po uzoru na Patriot PAC-3 i namenjene za dejstvo po niskoletećim ciljevima, ciljevima koji manevrišu, tipa borbenih aviona, a i za dejstvo po inteligentnoj vođenoj municiji, krstarećim raketama i bespilotnim letelicama. Kao i kod američke rakete, zahvaljujući znatno manjim dimenzijama u odnosu na prethodne, umesto standardnog kontejnera u koji inače staje jedna veća raketa, moguće je postaviti čak četiri manja, čime se znatno povećava borbeni komplet i dijapazon različitih ciljeva koji se uspešno mogu uništavati.

Teoretski, jedan lanser S-400, sa prvobitna četiri velika lansera, može nositi četiri velike rakete, ili do 16 malih, ili kombinaciju velikih i malih raketa (jednu veliku i 12 malih, dve velike i osam malih i tri velike i četiri male), već u skladu sa očekivanom pretnjom. Na taj način preuzeta je uloga raketnog sistema Tor M1 (SA-15 Gauntlet), koji se nudio kao dopuna ranijim varijantama sistema S-300M – kao sistem za dejstvo po niskoletećim ciljevima i „inteligentnom” oružju.

Kada je reč o navođenju raketa koriste se čak četiri sistema. Starije rakete 5V55KD imaju komandno vođenje i signali se za kretanje rakete šalju sa zemlje. Raketa 5V55R koristi poluaktivno radarsko samonavođenje, gde radar sa zemlje „obasjava” cilj, a ona se na cilj navodi na osnovu reflektovanih signala. Rakete 48N6, 48N6E2 i 48N6DM upotrebljavaju kombinaciju ta dva sistema (za prve dve je verovatnoća pogađanja jednom raketom aviona 80–93 odsto, krstarećih raketa 40–85 odsto, a glava balističkih raketa 55–77 odsto). Za razliku od poluaktivnog sistema, kod kombinovanog, raketa detektuje povratne signale, ali ne proračunava udarnu tačku, već signal prosleđuje stanici na zemlji, koja ga dalje šalje za navođenje rakete.

Iako deluje komplikovanije, raketa opremljena tim sistemom je jednostavnija, elektronika je kompaktnija, tako da može imati veći raketni motor i samim tim i domet, a veća je i preciznost zbog korišćenja složenijih algoritama za navođenje. Takođe su, u odnosu na aktivno radarsko samonavođenje, rakete znatno jeftinije i teže za ometanje. Dodatnu sigurnost daje mogućnost da stanica sa zemlje prima i signale sa rakete i odbijene zrake od cilja. Nedostatak je, međutim, to što se veza između rakete i stanice na zemlji može ometati. Radar sa zemlje mora ostati aktivan sve vreme leta rakete i na taj način je osetljiv na dejstvo protivradarskih raketa, mada je u ovom slučaju opasnost umanjena korišćenjem radara sa elektronskim skeniranjem vrlo uskog snopa. Teškoću može predstavljati i potreba da cilj bude neprestano pokriven radarskim snopom, tako da navođenje rakete nije moguće ukoliko je cilj zaklonjen nekom preprekom, npr. planinom. Poslednji nedostatak je prvi put uspešno rešen na američkoj Patriot PAC-3, gde se koristi terminalno aktivno radarsko samonavođenje, ali je u ovom slučaju raketa složenija i skuplja. Isto rešenje je primenjeno i na „lakim” raketama 9M96E i E2, pri čemu se tvrdi da je verovatnoća pogađanja jednom raketom krstareće rakete 70, a borbenog aviona 90 odsto. Naravno, sve te brojke treba uzeti sa rezervom.

TT karakteristike