Tenk T-54/55

Istorijat razvoja i prototipovi

Konstrukcija tenka T-54, kasnije razvijenog u T-55, započela je pred kraj Drugog svetskog rata, tačnije 1944. godine u Sovjetskom Savezu. Nastao je kao naslednik tenka T-44, ali i kao sledeći korak u razvoju sovjetskih srednjih tenkova posle legendarnog T-34.

Tenk T-44 razvijen je na osnovama ranijih projekata unapređenja T-34, pre svega projekta T-34M i tenka T-43. Prvi prototipovi T-44 pojavili su se 1944. godine. U veoma teškim ratnim uslovima, zbog potrebe da se proizvodnja ne prekida i da tenkovi što pre stignu na front, T-44 nije mogao odmah da zameni već dobro poznati i dokazani T-34-85.

Na T-44 je znatno pojačana oklopna zaštita, a raspored motora i transmisije bio je savremeniji nego kod T-34. Ipak, kupola je bila ograničena veličinom i prvobitno nije mogla da primi top većeg kalibra od 85 mm. Zbog toga je traženo rešenje za tenk koji bi mogao da nosi novorazvijeni top kalibra 100 mm.

T-44 nije imao značajniju borbenu upotrebu u Evropi tokom Drugog svetskog rata. Nekoliko primeraka je pred kraj rata upućeno na Daleki istok, ali njegova stvarna ratna upotreba ostala je veoma ograničena. Crvena armija tada nije bila spremna da masovno prihvati novi tenk, jer je T-34-85 već bio dokazan, proizvodnja je bila organizovana, a posade i radionice dobro upoznate sa njegovim mogućnostima.

Kasnije se dosta radilo na unapređenju T-44. Izrađena su dva prototipa T-44-100 sa kupolom prilagođenom topu kalibra 100 mm, ali nisu ušla u serijsku proizvodnju. Ipak, ta ispitivanja bila su važna za dalji razvoj tenka T-54.

Modernizacija T-44 iz 1961. godine rađena je uglavnom uz primenu rešenja sa T-54. Vozilo je dobilo oznaku T-44M, a između ostalog ugrađeni su motor V-54, transmisija, gusenice i drugi sklopovi preuzeti ili prilagođeni sa T-54.

Godine 1966. deo tenkova T-44A dobio je dvoplanski stabilizator topa Ciklon i oznaku T-44S. Modernizovani T-44M sa istim stabilizatorom nosio je oznaku T-44MS.

O T-44 se dugo malo znalo. Nije prikazivan na vojnim paradama, a Sovjetski Savez ga nije izvozio. Zato se na Zapadu tokom Hladnog rata o njemu znalo veoma malo. U aktivnijoj ulozi u Sovjetskoj armiji zadržao se do kraja sedamdesetih godina, dok su pojedina vozila kasnije korišćena kao traktori, inženjerijska vozila ili nepokretne vatrene tačke.

Uglavnom se može reći da je T-44 bio važna spona između T-34 i T-54/55. U vreme nastanka koristio je mnoga rešenja razvijena za T-34, dok je kasnije kroz modernizacije dobio veliki broj sklopova sa T-54.

Razvojni put T-54 započeo je krajem 1944. godine. Prvi prototipi razvijani su tokom 1945. godine, a novi tenk je dobio oznaku Objekt 137. Prvi primerak završen je krajem 1945. godine u Nižnjem Tagilu.

Serijska proizvodnja planirana je za 1946. godinu, ali je zbog brojnih nedostataka i zahteva državne komisije znatno kasnila. Tokom 1946. proizvedeno je samo nekoliko predserijskih vozila. Prava proizvodnja započela je 1947. godine.

Državna komisija imala je veliki broj zamerki na prva vozila. Od konstruktora je traženo da isprave stotine nedostataka, a tokom narednih provera broj zahteva dodatno je rastao. Često se pominje da je za narednu verziju bilo potrebno izmeniti čak 1.490 stavki.

Ni 1947. godina nije prošla bez problema. Planirana proizvodnja bila je znatno veća od ostvarene, ali je na kraju izrađeno svega nekoliko desetina tenkova. Godine 1948. proizvodnja je ozbiljnije pokrenuta i izrađeno je više stotina vozila.

Ipak, ni tada problemi nisu bili potpuno rešeni. Početkom 1949. godine serijska proizvodnja privremeno je zaustavljena radi otklanjanja nedostataka. Nastavljena je iste godine, nakon čega je nastala unapređena verzija T-54 model 1949, poznata i kao T-54-2.

Pored početnih problema, T-54 je tada bio znatno savremeniji od većine tenkova koji su poticali iz Drugog svetskog rata. Imao je top kalibra 100 mm, snažan oklop i dobru pokretljivost, pa je u narednim godinama postao osnova sovjetskih oklopnih snaga.

Treba uzeti u obzir da razmena informacija tada nije bila ni približna današnjoj. Na obe strane gvozdene zavese malo se znalo o stvarnom razvoju protivničkih tenkova. Sovjetska vlast je zato insistirala da se greške iz ratne masovne proizvodnje svedu na najmanju moguću meru i da novi tenk bude pouzdaniji, bolje zaštićen i kvalitetnije izrađen.

Rat je bio tek završen, iskustva sa fronta još sveža, a Hladni rat je već počinjao. T-54, a kasnije T-55, postao je jedan od najbrojnijih i najdugovečnijih tenkova na svetu. Ne može se bez rezerve reći da je bio broj jedan tenk sveta, ali je po broju proizvedenih vozila, rasprostranjenosti i uticaju na razvoj oklopnih snaga svakako bio među najvažnijima.

Prve verzije T-54

U samom početku proizvodnje telo tenka i pogonski sklop nisu se u mnogome razlikovali od prethodnika, tenka T-44. Glavne razlike ogledale su se u većoj kupoli, snažnijem topu i pojačanoj oklopnoj zaštiti.

Kod prvih T-54 prednji gornji oklop tela dostizao je 120 mm pod velikim uglom, dok je kasnije kod serijskih verzija izmenjen i smanjen na 100 mm. Prednja strana kupole bila je veoma snažno oklopljena i na najdebljim mestima dostizala je oko 180 mm. To je za kraj četrdesetih godina predstavljalo veoma ozbiljnu zaštitu.

Glavno naoružanje bio je žljebani top D-10T kalibra 100 mm. Top je već bio poznat iz samohodnog artiljerijskog oruđa SU-100, ali je sada ugrađen u kupolu novog srednjeg tenka. Tenk je nosio 34 granate kalibra 100 mm.

Ranu serijsku municiju činile su pre svega pancirno-rasprskavajuće i fugasne granate. Kumulativna municija pojavila se kasnije, kroz dalji razvoj porodice T-54/55.

Naoružanje su dopunjavali mitraljezi SGMT kalibra 7,62 mm. Jedan je bio spregnut sa topom, dok su rane verzije imale i mitraljeze postavljene u prednjem delu tela tenka, kojima je upravljao vozač. Na kupoli se nalazio protivavionski mitraljez DŠK kalibra 12,7 mm.

Nišanska sprava prvih verzija bila je teleskopska sprava TS-20, sa četvorostrukim uvećanjem.

Novi, vodom hlađeni dvanaestocilindrični dizel motor V-54 razvijao je oko 520 konjskih snaga pri 2.000 obrtaja u minuti. Kapacitet unutrašnjih rezervoara goriva bio je povećan, a akcioni radijus na putu kretao se oko 360 kilometara. Maksimalna brzina prvih verzija iznosila je približno 48 km/h, dok je borbena masa bila oko 35 tona.

Sredstvo veze činili su radio-uređaj 10-RT-26 i tenkovski interfon TPU-47.

Tokom razvoja 1945. godine izrađivani su prototipovi sa izmenjenim kupolama i različitim rešenjima topa kalibra 100 mm. Ispitivani su topovi D-10T i LB-1, ali je na kraju izabran D-10T kao osnovno naoružanje serijskog T-54.

Tenk T-54-1, odnosno T-54 model 1946, razlikovao se od prototipova po serijski prilagođenim rešenjima kupole, oklopa i naoružanja. U odnosu na nemački Panter imao je bolju frontalnu oklopnu zaštitu, snažniji top i manju siluetu, ali je i dalje imao niz dečjih bolesti koje su morale biti rešene.

T-54-2, odnosno Objekt 137R, ušao je u proizvodnju 1949. godine. Dobio je novu kupolu bez izraženih podreza sa donje strane, unapređen raspored mitraljeza i druga poboljšanja koja su nastala na osnovu iskustava iz proizvodnje.

T-54-3, odnosno T-54 model 1951, doneo je novu kupolu i poboljšanja u unutrašnjem rasporedu. Nišandžija je dobio teleskopsku nišansku spravu TŠ2B-22 sa promenljivim uvećanjem. Uveden je i sistem za stvaranje dimne zavese ubrizgavanjem goriva u izduvni sistem motora, poznat kao TDA.

T-54A i T-54B

Početkom pedesetih godina započela su ozbiljnija unapređenja koja su ostavila trag i na kasnijim sovjetskim tenkovima.

T-54A, odnosno Objekt 137G, uveden je u proizvodnju 1955. godine. Dobio je top D-10TG, opremljen stabilizatorom STP-1 Horizont po vertikali. To je značilo da je top mogao biti stabilisan samo po visini, dok kupola nije bila stabilisana po pravcu.

T-54A dobio je uređaj za odvod barutnih gasova sa cevi topa, noćnu spravu vozača TVN-1, novu radio-stanicu R-113 i opremu za savlađivanje vodenih prepreka. Proizvodila se i komandna verzija T-54AK sa dodatnim radio-uređajem R-112 i navigacionom opremom.

T-54B, odnosno Objekt 137G2, predstavljao je naredni važan korak. U proizvodnju je uveden 1957. godine. Dobio je top D-10T2S i dvoplanski stabilizator STP-2 Ciklon. Tek je ova verzija dobila stabilizaciju topa po vertikali i pravcu, što je značajno poboljšalo mogućnost gađanja iz pokreta.

Na kasnijim primercima T-54B ugrađivani su IC reflektor L-2 Luna, nišanska sprava TPN-1-22-11 za noćni rad nišandžije i infracrveni reflektor OU-3 za komandira. Tenk je dobio i opremu za savlađivanje vodenih prepreka do približno pet metara dubine, uz prethodnu pripremu.

Kasnije je razvijena i potkalibarna municija, koja je znatno povećala sposobnost topa D-10T da probije savremeniji oklop. Međutim, takva municija ne treba se vezivati za najranije verzije T-54B, već za kasniji period razvoja ove porodice tenkova.

Eksperimentalni Objekt 139 bio je zaseban projekat zasnovan na T-54A. Na njemu su ispitivani top D-54 i novi stabilizatori, ali vozilo nije ušlo u serijsku proizvodnju. Zato ga ne treba mešati sa modernizacijom T-54M, Objekt 137M, koja se pojavila znatno kasnije.

T-55, Objekt 155

T-55 je nastao kao dalji razvoj T-54B. Spolja je veoma sličan prethodniku, pa se često misli da se radi o istom tenku sa drugom oznakom. Ipak, T-55 je imao nekoliko važnih unutrašnjih poboljšanja i nova rešenja za zaštitu posade.

Sovjetska armija uvela ga je u naoružanje 8. maja 1958. godine, dok je proizvodnja započela početkom iste godine.

Najvažnija promena bio je sistem PAZ za zaštitu od dejstva nuklearnog oružja. Sistem je automatski reagovao na gama zračenje i zatvarao otvore vozila, čime je smanjivao posledice radioaktivne prašine i udarnog talasa. T-55 nije odmah imao potpunu zaštitu od hemijskih bojnih otrova, jer je ona u potpunijem obliku razvijena tek na T-55A.

T-55 je dobio motor V-55, vodom hlađeni dvanaestocilindrični dizel snage oko 580 konjskih snaga. Uveden je automatski protivpožarni sistem, poboljšan je pristup motoru radi održavanja, a unutrašnji kapacitet goriva povećan je na oko 680 litara.

Borbeni komplet topa povećan je na 43 granate. Deo municije bio je smešten u takozvanim mokrim spremnicima, odnosno u zaštićenim prostorima uz rezervoare goriva.

Prvi sovjetski T-55 nije imao protivavionski mitraljez DŠK. On je uklonjen jer se smatralo da je malo koristan protiv brzih mlaznih aviona tog vremena. Kasnije je mitraljez kalibra 12,7 mm ponovo vraćan na pojedine verzije i modernizovane tenkove, jer se pokazao korisnim protiv pešadije, lakih vozila, helikoptera i vatrenih tačaka.

T-55 je jedan od najmasovnije proizvođenih tenkova u istoriji. Za celu porodicu T-54/55 procene se razlikuju, ali se najčešće navodi između približno 90.000 i 100.000 vozila, uključujući sovjetsku, poljsku, čehoslovačku i kinesku proizvodnju, kao i izvedene verzije.

Posada

Četvoročlanu posadu tenka čine komandir, nišandžija, punilac i vozač.

Naoružanje

Glavno naoružanje tenka T-55 čini žljebani top D-10T2S kalibra 100 mm. Kod pojedinih ranijih ili modernizovanih verzija mogu se sresti i druge oznake iz porodice D-10T.

Top je stabilisan po vertikalnoj i horizontalnoj ravni. Puni se ručno, a praktična brzina gađanja iznosi približno četiri do sedam granata u minuti, u zavisnosti od obučenosti posade, položaja tenka i vrste municije.

Efikasno neposredno gađanje oklopnih ciljeva u praksi se uglavnom vezuje za daljine do oko 2.000 metara. Top može dejstvovati i na većim daljinama, kao i posredno po unapred pripremljenim elementima, ali to nije njegova osnovna namena.

Osnovni T-55 imao je spregnuti mitraljez SGMT kalibra 7,62 mm. Kod T-55A i kasnijih modernizacija SGMT je uglavnom zamenjen mitraljezom PKT istog kalibra.

Mitraljez kod vozača, kakav je postojao na ranijim verzijama T-54, postepeno je izbačen iz upotrebe. Bio je nepraktičan, teško se koristio u borbi, a njegovim uklanjanjem oslobađan je prostor za dodatnu topovsku municiju.

Borbeni komplet T-55 iznosi 43 granate kalibra 100 mm. U njemu se nalaze fugasne, pancirno-rasprskavajuće, potkalibarne i kumulativne granate, u zavisnosti od perioda proizvodnje i opremljenosti jedinice.

Tenk T-55 kao standardno vozilo nije nosio protivoklopne rakete Maljutka. Postojao je eksperimentalni Objekt 155ML sa lanserom za tri rakete 9M14 Maljutka, ali to rešenje nije ušlo u serijsku upotrebu.

Kod komandnih verzija T-55K i T-55AK zbog dodatnih radio-uređaja, agregata za punjenje akumulatora i druge opreme smanjivan je raspoloživi prostor. Borbeni komplet topa kod takvih vozila bio je manji nego kod osnovne verzije.

Kupola se okreće električno, dok postoji i ručni mehanički pogon kao pomoćno rešenje.

Za radio-vezu između tenkova i komande korišćene su radio-stanice R-113, a kod kasnijih modernizacija i savremenije stanice, kao što je R-173.

Sprave za nišanjenje, osmatranje i orijentaciju

U ranim verzijama T-55 ugrađivane su nišanske sprave iz porodice TŠ2B-22. Kasnije su korišćene sprave TŠ2B-32 i TŠ2B-32P, sa promenljivim uvećanjem od približno 3,5 do 7 puta.

Noćne sposobnosti zavisile su od verzije tenka i ugrađene opreme. T-54B i kasniji modeli dobili su infracrvena sredstva za osmatranje i nišanjenje, ali ona se po mogućnostima ne mogu porediti sa savremenim termovizijskim uređajima.

Komandir je koristio periskopsku spravu TKN-1, namenjenu osmatranju okoline i radu u uslovima slabije vidljivosti.

Od 1959. godine proizvodila se i komandna verzija T-55K. Bila je opremljena dodatnim radio-uređajem R-112, agregatom AB-1-P/30 za punjenje akumulatora i dodatnom opremom za komandovanje.

Početkom šezdesetih godina na pojedinim T-55 ispitivani su televizijski sistemi Uran i Almaz. Ideja je bila da se posadi omogući osmatranje i upravljanje vozilom pomoću kamera, naročito u uslovima radioaktivnog zračenja ili podvodne vožnje. Rezultati ispitivanja nisu bili dovoljno dobri da sistem uđe u širu upotrebu.

Motor i hodni deo

U T-55 je ugrađen motor V-55, vodom hlađeni dvanaestocilindrični dizel motor zapremine 38,88 litara, snage oko 580 konjskih snaga.

Poboljšan je pristup motoru, čime je olakšano održavanje i opsluživanje. Ukupan unutrašnji kapacitet goriva povećan je na oko 680 litara. Sa dodatnim spoljnim rezervoarima tenk je na putu mogao da ostvari znatno veći akcioni radijus, koji je u povoljnim uslovima dostizao približno 600 kilometara i više.

Transmisija je mehanička, sa pet stepeni prenosa napred i jednim unazad. Hodni deo čine gusenice širine 580 mm i po pet velikih točkova sa obe strane.

Početkom šezdesetih godina projektni biro OKB-29 u Omsku radio je na ugradnji gasne turbine GTD-3T na jedan T-55. Ispitivanja su obavljena, ali rezultati nisu bili dovoljno dobri da bi program bio nastavljen.

Dodatna oprema i zaštita

Posle prvih ispitivanja dejstva nuklearnog oružja zaključeno je da tenk može preživeti određene efekte eksplozije na većoj udaljenosti od epicentra, ali da posada mora imati odgovarajuću zaštitu od radioaktivne prašine i zračenja.

Zbog toga je na T-55 uveden sistem PAZ. Sistem je automatski reagovao na gama zračenje i zatvarao otvore, ali nije predstavljao potpunu zaštitu od hemijskih bojnih otrova.

T-55A, razvijen početkom šezdesetih godina, dobio je znatno bolju ABH zaštitu. Unutrašnjost tenka dobila je protivradijacionu oblogu, a ugrađen je i sistem filtracije vazduha. Zbog novih obloga i sistema menjani su pojedini poklopci i otvori na tenku.

T-55 ima automatski protivpožarni sistem, bacače dimnih kutija kod pojedinih modernizacija i sistem TDA za stvaranje dimne zavese ubrizgavanjem goriva u izduvni sistem.

Takođe ima mogućnost savlađivanja vodenih prepreka do približno 5,5 metara dubine uz prethodnu pripremu. Priprema traje oko 15 do 30 minuta. Po izlasku iz vode tenk može relativno brzo odbaciti opremu za podvodnu vožnju i nastaviti borbeno dejstvo.

Važnije verzije i modernizacije

T-55 je osnovna sovjetska verzija, proizvođena od 1958. godine.

T-55A je unapređena verzija sa protivradijacionom oblogom, boljom ABH zaštitom i mitraljezom PKT.

T-55K, T-55AK, T-55MK, T-55K1 i T-55K2 su komandne verzije sa dodatnim radio-uređajima i opremom za komandovanje.

TO-55, Objekt 482, je tenk-bacač plamena. Bacač plamena zamenio je spregnuti mitraljez, a vozilo je nosilo približno 460 litara zapaljive tečnosti. Ova verzija proizvodila se do 1962. godine.

T-55M i T-55AM predstavljaju velike sovjetske modernizacije. Dobijali su unapređenu zaštitu, sistem upravljanja vatrom Volna, laserski daljinomer, nove motore, gumeno-metalne gusenice i druge izmene.

T-55M-1 i T-55AM-1 bili su opremljeni motorom V-46-5M, izvedenim iz porodice motora tenka T-72, snage oko 690 konjskih snaga.

T-55AD bio je opremljen aktivnim sistemom zaštite Drozd. To je bio jedan od prvih operativnih aktivnih sistema zaštite tenka na svetu.

T-55MV i T-55AMV bili su opremljeni eksplozivno-reaktivnim oklopom Kontakt-1. Oznaka V potiče od reči vzrivnoj, odnosno eksplozivni.

T-55M5 bio je kasniji predlog modernizacije sa unapređenim oklopom, sistemima upravljanja vatrom i mogućnošću ugradnje jačeg motora.

Na osnovi šasije T-54/55 razvijena su i vozila posebne namene. Među njima su tenk-tegljači T-54-T i VT-55A, transporter mostova MT-55A i samohodni protivavionski top ZSU-57-2.

TT karakteristike osnovnog T-55

Umesto zaključka

Tenkovi T-54 i T-55 učestvovali su u ogromnom broju ratova i sukoba posle Drugog svetskog rata. Korišćeni su u Evropi, na Bliskom istoku, u Africi, Aziji i Latinskoj Americi. Zbog masovne proizvodnje, jednostavnosti održavanja i velikog broja modernizacija, u pojedinim državama zadržali su se u upotrebi veoma dugo.

Velika prednost T-54/55 bila je jednostavnost. Posade su mogle relativno brzo da se obuče za osnovno korišćenje, a tenk je bio pogodan za vojske koje nisu imale razvijenu industrijsku i logističku osnovu za složenije zapadne tenkove.

Top D-10T kalibra 100 mm u vreme nastanka bio je velika prednost. Zapadni tenkovi poput ranih M48 Patona i Centuriona morali su vremenom da dobiju snažnije topove i bolju zaštitu kako bi odgovorili na pojavu T-54/55.

T-54/55 nije bio bez mana. Unutrašnjost je bila tesna, ergonomija lošija od one kod mnogih zapadnih tenkova, posada je bila slabije zaštićena od savremenih protivoklopnih sredstava, a elektronika i nišanski sistemi vremenom su postali zastareli.

Ipak, T-54/55 je bio izvanredno dobra osnova za modernizaciju. To pokazuju izraelski teški oklopni transporter Ahzarit, slovenačka modernizacija M-55S, kao i brojne ukrajinske, ruske, srpske, poljske, češke i druge modernizacije.

U svoje vreme T-54/55 bio je ozbiljan protivnik zapadnim tenkovima. Bio je manji, lakši i često pokretljiviji od američkog M48 Patona i britanskog Centuriona, a top D-10T kalibra 100 mm predstavljao je ozbiljnu vatrenu moć. Kasnije su se pojavili moderniji tenkovi, poput M60 Patona, Leoparda 1, Čiftjena i novih sovjetskih T-62, T-64 i T-72, ali je T-54/55 ostao jedan od najvažnijih tenkova druge polovine dvadesetog veka.

Diskusija o ovoj temi dostupna je na PalubaInfo Forumu na linku 

O autoru

Mihajlo Brok Bogdanović

editor

Nekada radio za VJ kao k-dir tenka M-84, pa me teme o naoružanju veoma zanimaju. Pored Vojske, oružja, i drugih sistema, zainteresovan sam na nivou hobija za IT. Na Internetu sam dosta dugo, i poznat sam po nadimku Brok.

See author's posts