Tenk T-64

Uvod

Tenk T-64 je jedan od najvažnijih sovjetskih tenkova nastalih posle Drugog svetskog rata. Iako nikada nije proizveden u broju u kojem su proizvedeni T-54/55 ili T-72, njegov značaj ne može da se meri samo brojem napravljenih primeraka.

T-64 je doneo veliki broj novih rešenja koja su promenila dalji razvoj sovjetskih tenkova. Višeslojni oklop, automatski punjač topa, posada od tri člana, mala silueta i veoma kompaktan motor 5TDF prvi put su spojeni u jednom serijski proizvođenom sovjetskom tenku.

Kasnija verzija T-64A dobila je glatkocevni top kalibra 125 mm, koji će postati osnovno naoružanje gotovo svih narednih sovjetskih i ruskih glavnih borbenih tenkova. Daljim razvojem nastao je T-64B, koji je dobio znatno savremeniji sistem za upravljanje vatrom i mogućnost ispaljivanja protivoklopnih vođenih raketa kroz cev topa.

Objekt 430 u Muzeju oklopne tehnike u Kubinki. Foto: Sergej S. Dukačev / Wikimedia Commons, CC BY-SA 3.0.

Danas nam automatski punjač, tročlana posada i top kalibra 125 mm ne deluju neobično kada govorimo o sovjetskim i ruskim tenkovima. Međutim, početkom šezdesetih godina to su bila nova, smela i veoma napredna rešenja.

To uopšte nije bila mala stvar.

Konstruktori su uspeli da u tenk borbene mase srednjeg tenka ugrade naoružanje i oklopnu zaštitu koji su se do tada očekivali od znatno težih vozila. T-64 je zbog toga bio nizak, dobro zaštićen, snažno naoružan i veoma pokretljiv.

Naziv T-64 i oznaka Objekt 432

Tokom razvoja sovjetski tenkovi često su nosili oznaku „Objekt“ i određeni broj. Ta oznaka nije predstavljala ime tenka, njegov kalibar niti broj napravljenih primeraka. Radilo se o razvojnoj oznaci kojom su vođeni određeni projekti, prototipovi i kasnije pojedine verzije tenkova.

Tenk koji će kasnije postati T-64 tokom razvoja je nosio oznaku „Objekt 432“. Kada je usvojen u naoružanje Sovjetske armije, dobio je vojnu oznaku T-64. Slovo „T“ označavalo je tenk, dok je broj 64 postao deo zvanične oznake novog vozila.

Broj 64 ne treba posmatrati kao potpuno pouzdanu oznaku godine njegovog usvajanja. Prvi primerci počeli su da se proizvode tokom šezdesetih godina, dok je tenk zvanično usvojen u naoružanje krajem 1966. godine i uveden u jedinice tokom 1967. godine. U izvorima se zbog različitog posmatranja početka proizvodnje, formalnog usvajanja i ulaska u jedinice mogu pronaći različite godine.

Objekt 432 nije bio prvi korak u razvoju ovog tenka. Pre njega postojao je Objekt 430, koji je razvijan u Harkovu pod rukovodstvom Aleksandra Morozova. Objekt 430 nije usvojen u naoružanje, ali je na osnovu njegovih iskustava nastao znatno napredniji Objekt 432.

Na Objektu 432 ugrađeni su glatkocevni top D-68 kalibra 115 mm, automatski punjač i novi motor 5TDF snage 700 konjskih snaga. Tenk je dobio i višeslojnu oklopnu zaštitu, dok je posada smanjena sa četiri na tri člana.

Uvođenjem automatskog punjača iz posade je izostavljen punilac topa. To je omogućilo da borbeno odeljenje i kupola budu manji, a sam tenk niži. Ovakvo rešenje imalo je veliki uticaj na sve sovjetske tenkove koji su nastali posle njega.

Daljim razvojem Objekta 432 nastao je Objekt 434, koji je usvojen kao T-64A. Najvažnija promena bilo je uvođenje novog topa kalibra 125 mm. Kasnije je razvijen Objekt 447A, koji je uveden u naoružanje kao T-64B.

Zbog toga oznake Objekt 432, Objekt 434 i Objekt 447A ne predstavljaju tri potpuno nepovezana tenka. One označavaju različite razvojne korake iste porodice.

Objekat 432, koji je 1966. godine uveden u naoružanje Sovjetske armije pod oznakom T-64. Izvor: War Thunder forum.

Objekt 432 postao je T-64.

Prototip Objekta 434 broj 9, iz razvojnog programa tenka T-64A. Izvor: BTVT.

Objekt 434 postao je T-64A.

Objekat 447, prototip iz kojeg je razvijen tenk T-64B, izložen u Nacionalnom muzeju istorije Ukrajine u Drugom svetskom ratu u Kijevu. Foto: Gutsul / Wikimedia Commons, CC BY-SA 3.0.

Objekt 447A postao je T-64B.

Lično viđenje tenka T-64

Po mom mišljenju, tema o tenku T-64 neopravdano je često izostavljana. Mnogo više se pisalo o tenkovima T-72, T-80 i T-90, dok je T-64 uglavnom ostajao negde između njih, iako je upravo on doneo veliki broj rešenja koja su odredila dalji razvoj sovjetskih, ruskih i ukrajinskih tenkova.

Dok sam službovao kao komandir tenka M-84, mnogo više sam se interesovao za T-72, naročito za njegove modernizacije. To je bilo i prirodno, jer je naš M-84 nastao na osnovi tenka T-72M. Teme o T-64 tada me nisu mnogo zanimale i nisam ga posmatrao u širem istorijskom smislu.

Tek kasnije, kada sam počeo pažljivije da proučavam razvoj sovjetskih tenkova, došao sam do zaključka da je T-64 bio veoma važna karika, ako ne i najvažnija, u stvaranju novijih tenkovskih porodica.

T-80 je neposrednije nastavio razvojnu liniju T-64 i preuzeo veliki broj njegovih rešenja. T-90M vodi poreklo od T-72 i ne koristi iste sklopove kao T-64, ali se i na njemu vidi ista osnovna koncepcija. Posadu čine tri člana, top se puni automatski, glavno naoružanje ostalo je u kalibru 125 mm, a mala silueta i dalje predstavlja jednu od osnovnih osobina konstrukcije.

Rešenja koja su prvi put objedinjena na T-64 tako su nastavila da žive na tenkovima T-72 i T-80, a njihov uticaj može se videti i na savremenim tenkovima T-80BVM i T-90M, koji su i danas prisutni na frontu.

T-64 nije bio savršen tenk. Bio je skup, složen za proizvodnju i zahtevan za održavanje. Njegov motor 5TDF imao je veoma zanimljivu i naprednu konstrukciju, ali je zahtevao pravilno rukovanje i dobro obučene mehaničare. Automatski punjač smanjio je broj članova posade, ali je doneo i nove probleme.

Ipak, istorijska vrednost T-64 upravo se u tome i nalazi. Na jednom mestu bila su okupljena brojna nova rešenja, od kojih su neka bila odlična, dok su druga morala dalje da se popravljaju i usavršavaju.

Zbog toga priču o tenkovima T-72, T-80, T-84 i savremenom T-90M treba početi upravo od T-64. Tek kada se pogleda šta je ovaj tenk doneo, postaje jasno da T-64 nije bio samo još jedan sovjetski tenk.

Bio je prekretnica.

Objekat 430 kao početak novog razvojnog puta

Početkom pedesetih godina Sovjetski Savez počeo je da uvodi veliki broj tenkova T-54, dok će njegovim daljim razvojem nekoliko godina kasnije nastati T-55. To su bili uspešni i pouzdani tenkovi, ali je postajalo jasno da se njihovim stalnim poboljšavanjem neće moći odgovoriti na sve zahteve budućeg bojišta.

Drugim rečima, Sovjetskom Savezu bio je potreban novi i sasvim drugačiji tenk.

Novi tenk trebalo je da ostane u granicama mase i dimenzija srednjeg tenka, ali da po vatrenoj moći i oklopnoj zaštiti bude sposoban da zameni i znatno teže tenkove. Taj zadatak je u Harkovu preuzeo konstruktorski tim fabrike broj 75, kasnije poznate kao Zavod Mališev, predvođen čuvenim Aleksandrom Morozovom.

Morozov je učestvovao u razvoju tenkova T-24, BT-2, BT-5, BT-7 i T-34, dok su pod njegovim rukovodstvom razvijeni T-44 i T-54. Zadatak, dakle, nije bio poveren bilo kome.

Aleksandar Aleksandrovič Morozov, sovjetski inženjer i konstruktor tenkova, 1948. Izvor: „Pravda“ preko Wikimedia Commons. Licenca: Public Domain.

Objekat 430 razvijan je kao potpuno novi tenk, a ne samo kao još jedna modernizacija T-54. Imao je klasičan raspored sa upravljačkim odeljenjem napred, borbenim odeljenjem u sredini i motorno-transmisionim odeljenjem pozadi. Bio je naoružan olučenim topom D-54TS kalibra 100 mm i imao je četvoročlanu posadu.

Jedna od njegovih najvažnijih osobina bio je veoma kompaktan motor 5TD snage 580 konjskih snaga. Zahvaljujući motoru sa naspramno postavljenim klipovima i novom rasporedu sklopova prenosa, motorno-transmisiono odeljenje bilo je znatno manje nego kod T-54. To je omogućilo da čitav tenk bude niži i kompaktniji, dok je unutrašnji prostor mogao bolje da se iskoristi.

Objekat 430 prošao je opsežna fabrička, poligonska i vojna ispitivanja. Tenk je ispunio veliki deo postavljenih zahteva, ali nije pokazao dovoljno veliku prednost u odnosu na postojeći T-54 i njegove dalje modernizacije. Ulaganje velike količine sredstava u potpuno novu proizvodnju zbog tenka koji nije donosio odlučujući skok nije imalo mnogo smisla.

Zbog toga je razvoj Objekta 430 obustavljen 1961. godine.

Projekat ipak nije bio uzaludan. Na njemu su provereni novi motor, transmisija, hodni deo, raspored unutrašnjeg prostora i mogućnost da se u razmerno lakom vozilu ostvare osobine koje su ranije bile vezane za znatno teže tenkove.

Uporedo sa osnovnim vozilom, na inicijativu konstruktora razrađen je i skicni projekat Objekta 430U. Slovo „U“ označavalo je pojačanu varijantu. Ovaj tenk trebalo je da ima borbenu masu od oko 42 tone, čeoni oklop debljine 160 mm i olučen top D-25TS kalibra 122 mm.

Objekat 430U po vatrenoj moći i oklopnoj zaštiti više nije pripadao klasi tadašnjih srednjih tenkova. Pokazao je da vozilo ne mora da ima 50 ili 60 tona da bi dostiglo vatrenu moć i zaštitu teškog tenka.

To je bila veoma važna ideja.

Objekat 430U ostao je na nivou skicnog projekta i nije izrađen kao prototip. Međutim, pokazao je da se granica između srednjeg i teškog tenka polako gubi. Iz te ideje nastajaće ono što danas nazivamo glavnim borbenim tenkom.

Morozov i njegov tim zato nisu odustali od osnovne zamisli. Umesto daljeg popravljanja Objekta 430, odlučili su da naprave još naprednije vozilo sa novim naoružanjem, automatskim punjačem, tročlanom posadom i višeslojnom oklopnom zaštitom.

Tako je nastao Objekat 432.

Od prototipa do serijske proizvodnje

Tehnički projekat Objekta 432 odobren je sredinom 1961. godine, dok su prvi prototipovi izrađeni tokom 1962. godine. Ukupno je tokom 1962. i 1963. napravljeno šest eksperimentalnih tenkova.

Već tada se videlo da novi tenk neće predstavljati samo poboljšani Objekat 430. Borbeno odeljenje bilo je potpuno preuređeno, uveden je automatski punjač, posada je smanjena na tri člana, dok su prednji deo tela i kupola dobili višeslojnu oklopnu zaštitu.

Izrada probne serije odobrena je još u julu 1962. godine, pre nego što je drugi prototip prikazan državnom i vojnom rukovodstvu Sovjetskog Saveza. Prvih deset tenkova iz početne serije završeno je do marta 1964. godine. Tako je proizvodnja prvih primeraka počela pre nego što su sva ispitivanja bila završena i gotovo tri godine pre zvaničnog usvajanja tenka.

Takav postupak omogućio je da se novi tenk mnogo šire ispita u vojnim jedinicama, ali je istovremeno značio da su se pojedini nedostaci otkrivali i otklanjali na već proizvedenim vozilima. Podaci prikupljeni tokom ubrzane trupne eksploatacije vraćani su fabrici i konstruktorskom birou, gde su korišćeni za dalja poboljšanja.

Najviše problema bilo je sa motorom 5TDF, automatskim punjačem, stabilizatorom topa i pojedinim delovima hodnog sistema tenka. Ispitivanja sprovedena tokom 1965. godine pokazala su da pouzdanost pojedinih sklopova još nije bila na zahtevanom nivou. Zbog toga je konstrukcija nastavila da se dorađuje i tokom 1966. godine.

To je jedan od razloga zbog kojih T-64 i danas prati glas nepouzdanog tenka. Takva ocena nije potpuno neosnovana kada se govori o prvim serijama, ali nije ispravno sve kasnije verzije posmatrati samo kroz probleme ranih primeraka. Nedostaci su tokom proizvodnje postepeno otklanjani, dok su posade i tehničke službe vremenom bolje upoznale osobine i zahteve nove tehnike.

Objekat 432 zvanično je usvojen u naoružanje 30. decembra 1966. godine pod oznakom T-64. Bio je to tenk borbene mase od približno 36 tona, sa posadom od tri člana, glatkocevnim topom D-68 kalibra 115 mm, automatskim punjačem, višeslojnim oklopom i motorom 5TDF snage 700 konjskih snaga.

U tako maloj masi nalazile su se osobine koje su do tada bile teško spojive.

Raspored tenka T-64 i posade

T-64 je zadržao klasičan raspored sovjetskih tenkova. Vozač se nalazio u prednjem delu trupa, po sredini vozila. Iza njega bilo je borbeno odeljenje sa kupolom, dok su motor i transmisija bili smešteni u zadnjem delu trupa.

Grafički prikaz radnog mesta komandira tenka T-64, odnosno Objekta 432. Izvor: BTVT.

U kupoli su se nalazili nišandžija sa leve i komandir sa desne strane topa. Četvrtog člana posade nije bilo, jer je posao punioca preuzeo automatski punjač.

I tu dolazimo do jednog od najvažnijih rešenja na Objektu 432. Bio je to prvi serijski glavni borbeni tenk na svetu sa automatskim punjačem topa i tročlanom posadom. Automatski punjači postojali su i ranije, na primer na francuskom lakom tenku AMX-13, ali je T-64 prvi ovo rešenje primenio na glavnom borbenom tenku koji je ušao u serijsku proizvodnju.

To nije bila samo zamena čoveka mašinom. Izbacivanjem punioca posada je smanjena sa četiri na tri člana, kupola je mogla da bude manja, a čitav tenk niži i kompaktniji. To je zaista bilo revolucionarno rešenje.

Osnovna zamisao da glavni borbeni tenk ima tročlanu posadu i automatsko punjenje kasnije je nastavljena na tenkovima T-72 i T-80. T-72 pri tome nije dobio isti automatski punjač, već drugačije rešenje razvijeno u Nižnjem Tagilu. T-80 je zadržao mehanizam punjenja mnogo sličniji onome sa T-64. Preko ove dve razvojne grane ista koncepcija stigla je do današnjih ruskih tenkova T-90M i ukrajinskih T-84.

Ovakav raspored omogućio je veoma malu siluetu tenka. T-64 bio je visok oko 2,17 metara, zbog čega je bio primetno niži od većine zapadnih tenkova iz tog vremena. Manja visina značila je manju ciljnu površinu, ali i manje oklopa potrebnog da se zaštiti unutrašnji prostor.

Međutim, mali unutrašnji prostor imao je i svoju cenu. Posada je radila u skučenom borbenom odeljenju, dok je prostor za naknadna poboljšanja bio ograničen. Svako povećanje mase oklopa, dodavanje novih uređaja ili ugradnja snažnijeg motora dodatno su opterećivali konstrukciju koja od početka nije imala veliki višak nosivosti.

Tročlana posada imala je i više posla prilikom održavanja tenka, dopune municije i drugih zadataka van borbe. Automatski punjač zamenio je punioca tokom gađanja, ali nije mogao da zameni četvrtog čoveka prilikom utovara municije, održavanja vozila, radova na gusenicama i drugih teških poslova koje tenkovska posada obavlja van borbe.

Oklop tenka T-64

Jedna od najvećih novina na T-64 bila je višeslojna oklopna zaštita. Pre njega sovjetski serijski tenkovi uglavnom su se oslanjali na homogeni čelični oklop, čija se zaštita povećavala većom debljinom i povoljnijim nagibom.

Problem je bio u tome što deblji čelični oklop brzo povećava masu vozila. Ako se masa previše poveća, potrebni su snažniji motor, robusniji hodni deo, veći mostovi i teža sredstva za transport. Konstruktori T-64 pokušali su da povećaju zaštitu bez pretvaranja novog tenka u vozilo mase klasičnog teškog tenka.

Na gornjoj čeonoj ploči trupa korišćena je kombinacija čelika i staklotekstolita. Različiti slojevi imali su zadatak da na različite načine utiču na potkalibarna i kumulativna sredstva. Čeoni deo livene kupole takođe je dobio kombinovanu zaštitu, pri čemu su se sastav i način izrade menjali tokom proizvodnje. Na ranim verzijama u oklop kupole ugrađivani su umetci od aluminijumske legure, dok su kasnija rešenja uključivala druge materijale i složenije postupke izrade.

Takav oklop ne treba poistovećivati sa dinamičkom zaštitom. Višeslojni oklop je sastavni deo trupa i kupole, dok se eksplozivna dinamička zaštita postavlja spolja u posebnim elementima.

T-64 je od početka imao snažnu čeonu zaštitu, ali bokovi, krov i zadnji deo tenka nisu mogli da budu zaštićeni na isti način. To je uobičajeno za gotovo sve tenkove. Najveći deo mase oklopa postavlja se tamo gde se očekuje najveća verovatnoća pogotka, dok bi jednaka zaštita sa svih strana učinila vozilo preteškim.

Na ranim T-64 i T-64A ugrađivani su bočni štitnici, često zvani ekrani ili „škrge“. Njihov zadatak bio je da izazovu prevremeno aktiviranje kumulativnog projektila i tako smanje njegovo dejstvo na osnovni bočni oklop. Kasnije su ih zamenili praktičnijim bočno gumeno-metalnim ekranima.

Posebna pažnja posvećena je i zaštiti posade od radioaktivne prašine i drugih posledica upotrebe oružja za masovno uništenje. Borbeno odeljenje moglo je da se održava pod natpritiskom, dok je vazduh prolazio kroz sistem za prečišćavanje.

Kada je 1985. godine uveden T-64BV, preko osnovnog oklopa postavljena je eksplozivna dinamička zaštita „Kontakt-1“. Njena osnovna namena bila je povećanje zaštite od kumulativnih bojevih glava. Time je T-64 dobio prepoznatljiv izgled sa velikim brojem pravougaonih elemenata na kupoli, čeonom delu trupa i bočnim zastorima.

Top od 100 do 125 milimetara

Sada dolazimo do jedne od inovacija najavljenih na početku teksta, koja se uz stalna poboljšanja koristi i danas. Razvoj glavnog naoružanja na putu do T-64 nije išao od topa kalibra 105 do 120 mm, kako bi se moglo zaključiti prema zapadnim tenkovima. Sovjetski razvojni put izgledao je drugačije.

Objekat 430 imao je olučen top D-54TS kalibra 100 mm. Objekat 432, koji je postao prvi T-64, dobio je glatkocevni top D-68, odnosno 2A21, kalibra 115 mm. Zatim je Objekat 434, budući T-64A, dobio novi glatkocevni top D-81, odnosno 2A26, kalibra 125 mm.

Top D-81T (2A26) kalibra 125 mm na tenku T-64A. Autor: Bandanschik. Izvor: Weaponsystems.net. Licenca: CC BY-SA 3.0.

T-64 nije bio prvi sovjetski tenk sa glatkocevnim topom. Pre njega je T-62 dobio top U-5TS kalibra 115 mm. Značaj T-64A nalazi se u tome što je na njemu uveden top kalibra 125 mm, koji je zatim postao osnovno naoružanje sovjetskih tenkova T-72 i T-80, kao i njihovih kasnijih ruskih i ukrajinskih naslednika.

T-64A sa Objektom 434 zvanično je usvojen u naoružanje 20. maja 1968. godine. Njegov top koristio je dvodelnu municiju. Projektil i barutno punjenje bili su odvojeni, a automatski punjač ih je redom ubacivao u cev.

Na raspolaganju su bili potkalibarni, kumulativni i razorni projektili. Potkalibarni projektili bili su namenjeni borbi protiv oklopnih ciljeva velikom početnom brzinom. Kumulativni projektili koristili su usmereno dejstvo kumulativnog mlaza, dok su razorni projektili bili važni za dejstvo po pešadiji, zaklonima, objektima i lakše oklopljenim ciljevima.

Top je bio stabilisan po pravcu i visini, što je omogućavalo dejstvo iz pokreta. Kvalitet stabilizacije, nišanskih sprava i sistema za upravljanje vatrom menjao se kroz pojedine serije i verzije.

Pored glavnog topa, T-64 je imao spregnuti mitraljez PKT kalibra 7,62 mm. Na kasnijim verzijama ugrađen je i protivavionski mitraljez NSVT kalibra 12,7 mm, kojim je komandir mogao da upravlja bez potpunog izlaganja izvan kupole.

Automatski punjač i posada od tri člana

Automatski punjač T-64 nije bio isti kao automatski punjač na T-72. Iako oba sistema koriste dvodelnu municiju i nalaze se u donjem delu borbenog odeljenja, način smeštaja i rada razlikovao se.

Na T-64 korišćen je elektrohidraulični mehanizam punjenja. Projektili su bili postavljeni vodoravno pri dnu obrtnog dela borbenog odeljenja, dok su barutna punjenja bila smeštena gotovo uspravno uz njegov obod. Na T-64A i kasnijim osnovnim verzijama u mehanizmu se nalazilo 28 spremnih kompleta kaseta municije, dok je ostatak borbenog kompleta bio raspoređen na drugim mestima u tenku.

Kada bi nišandžija odabrao vrstu projektila, mehanizam je dovodio odgovarajuću kasetu do položaja za punjenje. Projektil i punjenje zatim su ubacivani u top. Praktična brzina gađanja zavisila je od položaja odabrane municije u obrtnom transporteru, ali se uglavnom navodi oko osam projektila u minuti.

Dijagram mehanizma za automatsko punjenje topa tenka T-64, odnosno Objekta 432. Izvor: War Thunder forum

Velika prednost ovog rešenja bila je u tome što brzina punjenja nije zavisila od zamora punioca, kretanja tenka ili težine municije kalibra 125 mm. Istovremeno je uklanjanje četvrtog člana posade omogućilo manju kupolu, manju oklopljenu zapreminu i nižu siluetu.

Postojale su i mane. Sistem je bio složen, a njegov kvar u borbi znatno je otežavao nastavak gađanja. Ručno punjenje bilo je moguće, ali sporo i teško zbog skučenog prostora i velikih dvodelnih projektila.

Smeštaj municije u borbenom odeljenju povećavao je opasnost za posadu ako bi oklop bio probijen i barutna punjenja zahvaćena vatrom. To nije problem samo T-64, niti svaki pogodak automatski dovodi do eksplozije municije. Ipak, raspored velikog broja punjenja ispod i oko kupole predstavlja ozbiljan rizik kada protivnički projektil ili kumulativni mlaz prodru u borbeno odeljenje.

Tročlana posada i automatsko punjenje postali su jedno od najprepoznatljivijih obeležja kasnije sovjetske škole tenkogradnje. Način na koji je T-64 rešio taj problem nije doslovno prenet na svaki sledeći tenk, ali je osnovna ideja ostala.

T-64A kao zrela osnova porodice

Prvobitni T-64 sa topom kalibra 115 mm predstavljao je važan korak, ali je T-64A postao verzija na kojoj je nova koncepcija dobila zreliji oblik.

Ugradnja glatkocevnog topa D-81T, oznake 2A26, kalibra 125 mm donela je veću vatrenu moć, ali je zahtevala prilagođavanje automatskog punjača, kupole, stabilizatora i nišanskih uređaja. Od 1974. godine ugrađivan je unapređeni top D-81TM, oznake 2A46-1. Oklopna zaštita je takođe poboljšavana, dok su kasnije serije dobijale izmenjene kupole i drugačiji raspored pojedinih delova spoljne opreme.

T-64A nije tokom čitave proizvodnje izgledao niti bio opremljen potpuno isto. Menjali su se nišani, stabilizatori, radio-uređaji, bočni štitnici i sistemi za stvaranje dimne zavese. Od 1972. godine ugrađivan je daljinski upravljani protivavionski mitraljez NSVT kalibra 12,7 mm, iz kojeg je komandir mogao da dejstvuje bez napuštanja tenka.

Komandni tenk T-64AK (Objekat 446) izložen u Muzeju tenkova Kubinka, Rusija. Autor: Alan Wilson | Izvor: Wikimedia Commons | Licenca: CC BY-SA 2.0

Od 1979. godine na deo tenkova ugrađivan je sistem za lansiranje dimnih kutija 902A „Tuča-1“. Preklopne bočne „škrge“ (ekrani) kasnije su zamenjene punim gumenim bočnim ekranima, koji su pružali bolju zaštitu bokova od kumulativnih projektila i istovremeno smanjivali podizanje prašine, blata i snega tokom kretanja.

Komandna verzija nosila je oznaku T-64AK, odnosno Objekat 446. Usvojena je 1973. godine i dobila je dodatnu kratkotalasnu radio-stanicu R-130M, navigacionu opremu TNA-3 i pomoćni agregat za proizvodnju električne energije. Zbog dodatne opreme borbeni komplet topa smanjen je sa 37 na 28 granata, dok je raspored dela unutrašnje i spoljne opreme bio izmenjen.

Stariji tenkovi T-64 sa topom kalibra 115 mm kasnije su tokom remonta približeni standardu T-64A u delu opreme, ali su zadržali prvobitni top. Takva modernizovana vozila dobila su oznaku T-64R.

T-64B i prelazak na savremeni sistem za upravljanje vatrom

T-64B predstavljao je sledeći veliki razvojni korak. Objekat 447 korišćen je za ispitivanje novih rešenja, dok je serijska varijanta Objekat 447A usvojena u naoružanje kao T-64B 3. septembra 1976. godine.

Najveća promena nije bila u kalibru topa, koji je ostao 125 mm, već u načinu pronalaženja, merenja i gađanja cilja. T-64B je dobio sistem za upravljanje vatrom 1A33 „Ob“, nišansku spravu 1G42 sa laserskim daljinomerom, elektronski balistički računar i senzore koji su prikupljali podatke potrebne za određivanje popravki za gađanje.

Na T-64A daljina do cilja određivana je optičkim daljinomerom, dok je deo podataka morao da bude unet ručno. Laserski daljinomer na T-64B omogućio je znatno brže i preciznije merenje daljine, a balistički računar koristio je prikupljene podatke za automatsko određivanje potrebnih popravki.

T-64B dobio je top 2A46-2 prilagođen za upotrebu sistema vođenog naoružanja 9K112 „Kobra“ i protivoklopne vođene rakete 9M112. Raketa je bila podeljena na dva dela kako bi mogla da stane u postojeći automatski punjač. Njeni delovi držani su odvojeno, na mestima predviđenim za projektil i barutno punjenje, a automatski su se spajali u zadnjaku topa tokom postupka punjenja.

Vođeni protivoklopni projektil 9M112 „Kobra“ iz zbirke Vojnoistorijskog muzeja artiljerije, inženjerijskih jedinica i veze u Sankt Peterburgu. Autor: George Shuklin | Izvor: Wikimedia Commons | Licenca: CC BY-SA 1.0

Ovo rešenje zaista zaslužuje da se posebno istakne. T-64B je mogao da gađa protivničke tenkove vođenom raketom ispaljenom kroz cev glavnog topa na daljinama do približno četiri kilometra. Na takvoj udaljenosti pogodak klasičnim tenkovskim projektilom, naročito iz pokreta ili u težim uslovima, bio je znatno zahtevniji.

„Kobra“ je ozbiljno povećala vatrenu moć tenka, ali je ceo sistem bio skup i složen za proizvodnju i održavanje.

Zbog toga je istovremeno razvijen T-64B1, odnosno Objekat 437A. On je zadržao sistem za upravljanje vatrom 1A33 i veliki deo poboljšanja sa T-64B, ali nije imao sistem vođenog naoružanja „Kobra“. Takav tenk bio je jeftiniji, a njegov borbeni komplet činila je klasična topovska municija.

Tokom dalje proizvodnje T-64B dobijao je savremenije verzije topa, stabilizatora, sistema za upravljanje vatrom i druge opreme. Od 1985. godine T-64BV je dobio dinamičku zaštitu „Kontakt-1“. Postojala je i odgovarajuća verzija T-64B1V bez sistema „Kobra“, kao i komandne varijante sa dodatnom radio-opremom.

5TDF motor tenka T-64

Motor 5TDF bio je istovremeno jedna od najvećih prednosti i jedan od najvećih izvora problema na tenku T-64.

Radilo se o petocilindričnom dvotaktnom dizel motoru sa deset naspramno postavljenih klipova. U svakom cilindru nalazila su se dva klipa koja su se kretala jedan prema drugom. Motor je imao dve radilice, dok su cilindri bili postavljeni vodoravno.

Njegova radna zapremina iznosila je približno 13,6 litara, a razvijao je 700 konjskih snaga pri 2.800 obrtaja u minuti. Za tu snagu bio je izuzetno mali i nizak. Postavljen je poprečno, što je omogućilo veoma kratko motorno-transmisiono odeljenje i doprinelo maloj visini čitavog tenka.

Dizel motor 5TDF u motornom odeljenju tenka T-64BV. Autor: VictorAnyakin | Izvor: Wikimedia Commons | Licenca: CC BY-SA 4.0

To je bila velika konstruktorska prednost. Klasičan tenkovski dizel slične snage zauzimao bi više prostora, produžio bi trup ili bi zahtevao drugačiji raspored unutrašnjosti.

Motor je mogao da koristi više vrsta goriva. Pored dizela, u određenim uslovima mogao je da koristi avionski kerozin, benzin i njihove mešavine. Takva sposobnost bila je važna u ratnim uslovima, kada snabdevanje jednom vrstom goriva nije uvek moglo da bude zagarantovano.

Međutim, velika snaga iz male radne zapremine značila je i veliko toplotno i mehaničko opterećenje. Motor je zahtevao pravilan postupak pokretanja, pažljivo održavanje sistema za hlađenje i podmazivanje, kao i dobro obučene vozače i mehaničare. Posebno su rane serije imale problema sa radnim vekom i pouzdanošću.

Pokretanje pri niskim temperaturama zahtevalo je pripremu i upotrebu sistema za predgrevanje. Nepravilno rukovanje ili zanemarivanje održavanja mogli su brzo da dovedu do ozbiljnog kvara.

Zbog svega toga 5TDF ne može jednostavno da se proglasi ni odličnim ni lošim motorom. Bio je napredan, snažan i kompaktan, ali nije opraštao neznanje i nemar. U dobro obučenoj jedinici sa urednim održavanjem pružao je dobre mogućnosti. Bez dovoljno rezervnih delova, stručnih mehaničara i pravilne obuke mogao je da postane veliki problem.

Dalji razvoj ove koncepcije doveo je do motora 5TDFM snage 850 konjskih snaga i šestocilindričnog motora 6TD-1 snage 1.000 konjskih snaga. Motor 6TD-1 kasnije je ugrađen u T-80UD, dok je za ukrajinske tenkove porodice T-84 razvijen snažniji 6TD-2. Motori iz porodice 6TD pojavljivali su se i u pojedinim projektima modernizacije T-64.

Transmisija, hodni deo i pokretljivost

Uz kompaktan motor razvijena je i transmisija sa dve bočne menjačke kutije. Takvo rešenje omogućilo je da motor i prenos snage zauzmu veoma malo prostora u zadnjem delu trupa.

Hodni deo imao je po šest potpornih točkova manjeg prečnika sa svake strane, torziono oslanjanje i lake gusenice sa gumeno-metalnim šarnirima. Kratke torzione poluge i hidraulični amortizeri omogućavali su dobru mirnoću kretanja, dok je mala masa hodnog dela doprinosila pokretljivosti tenka.

Osnovni T-64 mogao je na putu da dostigne brzinu do približno 65 kilometara na čas, dok su kasnije i teže verzije uglavnom dostizale oko 60 kilometara na čas. Stvarna brzina zavisila je od terena, stanja vozila i obučenosti vozača.

Mala masa i snaga motora davale su tenku povoljan odnos snage i mase. Osnovni T-64 sa približno 36 tona i 700 konjskih snaga imao je više od 19 konjskih snaga po toni, što je za vreme njegovog nastanka predstavljalo veoma dobar rezultat.

Pokretljivost ipak nije bila bez mana. Hodni deo bio je lagan i nije imao veliki prostor za stalno povećavanje mase. Kasnije verzije sa dodatnim oklopom i dinamičkom zaštitom bile su znatno teže, pa se povećavalo opterećenje motora, transmisije i hodnog dela.

Brzina vožnje unazad iznosila je približno četiri kilometra na čas. To je otežavalo brzo izvlačenje sa vatrenog položaja bez okretanja tenka. Ovaj nedostatak nije bio toliko uočljiv u ranijoj sovjetskoj doktrini napada, ali je na savremenom bojištu postao mnogo ozbiljniji.

Tenk je imao opremu za savlađivanje vodenih prepreka podvodnom vožnjom. Uz odgovarajuću pripremu mogao je da prelazi vodene prepreke dubine do približno pet metara. Na donjem čeonom delu trupa imao je i ugrađen dozerski nož za pripremu vatrenog položaja i delimično ukopavanje vozila.

Nišanske sprave i osmatranje

Prvobitni T-64 i rani T-64A oslanjali su se na optičke nišanske sprave i aktivne infracrvene uređaje za noćno osmatranje. Za svoje vreme to je predstavljalo ozbiljnu opremu, ali je mogućnost otkrivanja i gađanja ciljeva noću bila znatno manja nego kod savremenih termovizijskih uređaja.

T-64B napravio je veliki korak uvođenjem laserskog daljinomera i balističkog računara. Nišandžija je mogao brže i preciznije da izmeri daljinu do cilja, dok je sistem obrađivao podatke potrebne za određivanje popravki za gađanje.

Ipak, komandir ranih verzija nije imao mogućnosti koje danas povezujemo sa savremenim tenkom. Njegovi uređaji za osmatranje imali su ograničen domet, naročito noću, dok sposobnost da komandir samostalno pronađe cilj i preda ga nišandžiji nije bila razvijena na današnjem nivou.

Zbog toga su ukrajinske modernizacije T-64 veliki deo pažnje posvetile termovizijskim uređajima, radio-stanicama, navigaciji i razmeni podataka. Top i osnovni oklop mogu još biti upotrebljivi, ali bez dobrog osmatranja tenk često ne može na vreme da otkrije cilj i iskoristi svoje naoružanje.

Tehničko-taktički podaci osnovnog tenka T-64

Tehnički podaci odnose se na osnovni T-64, odnosno Objekat 432. Vrednosti kasnijih verzija razlikuju se u zavisnosti od godine proizvodnje i ugrađene opreme.

Ukrajinske modernizacije

Posle raspada Sovjetskog Saveza najveći broj tenkova T-64 ostao je u Ukrajini, zajedno sa fabrikom i konstruktorskim kapacitetima koji su ovaj tenk stvorili. Ukrajina je zbog toga nastavila da ga modernizuje.

Ukrajinski tenk T-64BM „Bulat“ na paradi vojne tehnike u Kijevu 24. avgusta 2016. godine. Autor: Stanislav Nepochatov, spoilt.exile. Licenca: CC BY-SA 2.0. Direktan izvor. Izvor.

T-64BM „Bulat“ dobio je bolju oklopnu zaštitu, savremeniji sistem za upravljanje vatrom, mogućnost upotrebe novijih vođenih raketa i motor 5TDFM snage 850 konjskih snaga. Povećanje zaštite dovelo je i do rasta borbene mase, pa su motor, transmisija i hodni deo bili dodatno opterećeni.

Modernizacija T-64BV iz 2017. godine bila je usmerena na ono što je posadi bilo najpotrebnije. Ugrađeni su termovizijska nišanska sprava, nove digitalne radio-stanice, satelitska navigacija i druga oprema potrebna za savremeno bojište. Kasniji programi nastavili su da poboljšavaju osmatranje, veze, zaštitu i pogon.

Proizvodnja i služba u Sovjetskoj armiji

T-64 i njegove verzije proizvodili su se u Harkovu od prve polovine šezdesetih godina do 1987. godine. U zavisnosti od toga koje se verzije i naknadno prepravljena vozila uračunavaju, podaci o ukupnoj proizvodnji se razlikuju, ali se najčešće govori o približno 13.000 tenkova porodice T-64.

Za razliku od T-54/55 i T-72, T-64 tokom postojanja Sovjetskog Saveza nije izvožen savezničkim državama. Bio je namenjen sovjetskim jedinicama i dugo je predstavljao slabo poznat tenk na Zapadu.

Veliki broj ovih tenkova raspoređen je u zapadnim vojnim oblastima Sovjetskog Saveza i u sovjetskim jedinicama u Istočnoj Nemačkoj. Tamo je trebalo da učestvuje u mogućem ratu protiv snaga NATO-a na evropskom ratištu.

Uvođenje novog tenka u jedinice zahtevalo je više tehničke podrške nego kod jednostavnijih vozila. Motor 5TDF proizvodio se u Harkovu, a njegovo uvođenje u druge sovjetske fabrike zahtevalo bi nove proizvodne linije, lanac snabdevanja i dodatnu obuku.

Iz potrebe da se dobije jednostavniji tenk pogodan za masovnu proizvodnju postepeno je nastao razvojni pravac koji je doveo do T-72. U Lenjingradu je, polazeći od rešenja sa T-64A i rada na gasnoturbinskom pogonu, nastao T-80.

Sovjetski Savez je tako došao u neobičnu situaciju da istovremeno proizvodi i koristi T-64, T-72 i T-80. Spolja su ovi tenkovi delovali slično i koristili su topove istog kalibra, ali su njihovi motori, automatski punjači, transmisije, hodni delovi i brojni drugi sklopovi bili različiti. To je predstavljalo veliki teret za snabdevanje, popravke i obuku.

T-64 nije korišćen kao standardni borbeni tenk u sovjetskom ratu u Avganistanu. Tamo su mnogo više korišćeni T-55 i T-62, koji su bili jednostavniji za održavanje i već dobro poznati jedinicama. Glavno očekivano ratište T-64 ostala je Evropa.

Borbena upotreba tenka T-64

T-64 nije doživeo veću borbenu upotrebu dok je postojao Sovjetski Savez. Njegovo prvo poznato borbeno angažovanje dogodilo se tek posle raspada države za koju je projektovan.

Tenkovi T-64BV korišćeni su 1992. godine tokom sukoba u Pridnjestrovlju, naročito u borbama oko grada Benderi. Time je T-64 prvi put upotrebljen u borbi, skoro tri decenije nakon početka proizvodnje.

Kada je 2014. godine počeo rat u Donbasu, T-64 je postao osnovni ukrajinski tenk u borbenim dejstvima. Koristile su ga ukrajinske snage, dok su se tenkovi ovog tipa pojavili i kod snaga samoproglašenih republika u Donbasu.

Od početka ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine T-64 se koristi u različitim ulogama. Dejstvuje kao klasičan tenk za neposrednu podršku pešadiji i borbu protiv oklopnih ciljeva, ali i za gađanje sa zaklonjenih položaja kada situacija to zahteva.

Tenk T-64BV Nacionalne garde Ukrajine na pripremljenom vatrenom položaju 16. avgusta 2024. godine. Izvor: Nacionalna garda Ukrajine. Licenca: CC BY 4.0. Direktan izvor. Wikimedia Commons.

Rat je pokazao i prednosti i ograničenja stare konstrukcije. Top kalibra 125 mm i dalje može da bude veoma opasan, naročito kada posada prva otkrije cilj. Mala silueta olakšava zaklanjanje, dok modernizovani uređaji za osmatranje povećavaju mogućnost dejstva noću.

Sa druge strane, mine, protivoklopne vođene rakete, artiljerija i bespilotne letelice predstavljaju pretnje za koje T-64 prvobitno nije projektovan. Krov kupole i zadnji deo vozila imaju znatno slabiju zaštitu od čeonog dela, pa su tenkovi dobili dodatne rešetke, ometače i druga improvizovana ili fabrička sredstva zaštite.

Nijedna od tih mera ne može da učini tenk potpuno bezbednim. Njihov cilj je da smanje verovatnoću pogotka ili ublaže posledice. Preživljavanje i dalje zavisi od osmatranja, maskiranja, podrške pešadije, protivvazdušne zaštite, pravilnog izbora položaja i brzine napuštanja otkrivene vatrene tačke.

Eksperimentalni objekti i dalji razvoj

Razvoj porodice T-64 nije tekao samo kroz dobro poznate serijske verzije. Nastao je i čitav niz eksperimentalnih objekata na kojima su ispitivani novi topovi, motori, kupole, oklopna zaštita i drugi sklopovi.

Objekat 435 napravljen je na osnovi Objekta 430 i poslužio je za ispitivanje glatkocevnog topa U-5TS kalibra 115 mm. Nije uveden u serijsku proizvodnju, ali je predstavljao važan korak ka snažnijem naoružanju budućeg T-64.

Na Objektima 436, 438 i 439 ispitivana je ugradnja klasičnog četvorotaktnog dizel motora V-45 kao zamene za složeniji 5TDF. Objekat 436 nastao je na osnovi prvobitnog T-64, dok su Objekti 438 i 439 bili zasnovani na T-64A. Objekat 439 uspešno je prošao ispitivanja, ali nije uveden u serijsku proizvodnju.

Među najvažnijim eksperimentalnim varijantama bio je Objekat 476. Na njemu je ispitan dizel motor 6TD-1 snage 1.000 konjskih snaga, zajedno sa ojačanom transmisijom i novom kupolom sa poboljšanom oklopnom zaštitom. Rešenja iz njegovog borbenog i motorno-transmisionog odeljenja kasnije su korišćena pri razvoju dizel verzija porodice T-80.

Objekat 478 povezao je razvojne pravce tenkova T-64 i T-80. Na šasiju T-80 ugrađeni su motor 6TD-1 i rešenja kupole i borbenog odeljenja prethodno ispitana na Objektu 476. Daljim razvojem nastao je Objekat 478B, kasnije uveden u naoružanje kao T-80UD.

Ukrajinski tenk T-64BV tokom takmičenja Strong Europe Tank Challenge na poligonu Grafenver u Nemačkoj 10. maja 2017. godine. Autor: major Nil Pentila, 7th Army Training Command. Licenca: CC BY 2.0. Direktan izvor. Wikimedia Commons.

Na prvi pogled sve ovo može da izgleda samo kao niz fabričkih oznaka. Međutim, iza tih brojeva nalazila su se konkretna rešenja koja su nastavila da žive i kada su sami eksperimentalni tenkovi odavno prestali da se ispituju.

Uticaj na T-72, T-80, T-84 i T-90

Uticaj T-64 najbolje se vidi kada se pogleda šta je došlo posle njega.

T-72 nije bio samo preimenovani ili pojednostavljeni T-64. Njegov razvoj počeo je iz pokušaja da se napravi jednostavnija verzija T-64A, pogodna za masovnu proizvodnju. Konstruktori iz Nižnjeg Tagila promenili su motor, automatski punjač, transmisiju, hodni deo i još čitav niz sklopova. Tako je od prvobitne zamisli postepeno nastao poseban tenk.

Ipak, T-72 je zadržao osnovnu koncepciju koju je T-64 prvi uveo u serijsku proizvodnju. Imao je malu siluetu, tročlanu posadu, glatkocevni top kalibra 125 mm i automatski punjač. Način na koji su ova rešenja izvedena bio je drugačiji, ali je osnovna ideja ostala ista.

T-80 je neposrednije povezan sa T-64. Njegovi prvi razvojni koraci koristili su kupolu, naoružanje i mehanizam punjenja sa T-64A. Novi tenk je dobio gasnoturbinski motor, izmenjeno telo i drugačiji hodni deo. Daljim razvojem postao je posebna porodica, ali je zadržao veliki deo osnovne koncepcije T-64.

T-80UD vratio je dizel motor u ovu porodicu. Dobio je motor 6TD-1 razvijen u Harkovu, čija su rešenja prethodno proveravana na Objektu 476. Iz T-80UD kasnije je nastao ukrajinski T-84.

T-90 vodi direktno poreklo od T-72B, a ne od T-64. Ipak, njegova osnovna koncepcija i dalje pripada školi koju je T-64 prvi jasno oblikovao. T-90M ima novu kupolu, znatno bolju zaštitu i savremeniju elektroniku, ali i dalje koristi tročlanu posadu, automatski punjač i glatkocevni top kalibra 125 mm.

Zato se uticaj T-64 ne mora tražiti u tome da li neki kasniji tenk koristi isti motor, točak ili menjač. Njegov najveći uticaj nalazi se u osnovnoj ideji kako sovjetski glavni borbeni tenk treba da izgleda.

Umesto zaključka

Moram da priznam da me T-64 ranije nije naročito zanimao. Kao neko ko je službovao na tenku M-84, prirodno sam više pažnje posvećivao T-72 i njegovim modernizacijama. T-64 sam uglavnom posmatrao kao složeniji sovjetski tenk koji je ostao u senci brojnijeg T-72.

Tek kada sam njegov razvoj počeo da posmatram u istorijskom smislu, postalo mi je jasno koliko je T-64 važna karika, možda i najvažnija, u stvaranju novijih sovjetskih i ukrajinskih tenkova. Automatsko punjenje topa, tročlana posada, mala silueta, višeslojni oklop, kompaktan motor i kasnije uvođenje topa kalibra 125 mm, laserskog daljinomera i vođenih raketa nisu bile male izmene. Bila su to rešenja koja su menjala način na koji se tenk projektuje.

Od Objekta 430 i prvih koraka ka novom sovjetskom tenku, preko Objekata 432, 434 i 447A, pa sve do Objekta 476, razvoj T-64 trajao je bukvalno decenijama. Pored poznatih verzija postojali su i manje poznati projekti i eksperimentalni tenkovi, kao što su Objekti 003, 004, 289, 436, 438, 439, 445, 618 i 619V. Neki su ostali samo na papiru, neki su napravljeni u svega nekoliko primeraka, dok su rešenja sa drugih kasnije ugrađena u serijske tenkove.

T-64 nije bio savršen. Bio je skup, složen za proizvodnju i zahtevan za održavanje. Njegov motor nije opraštao lošu obuku, dok skučena unutrašnjost i mali prostor za povećavanje mase prate ovaj tenk sve do danas.

Sve te oznake ne treba posmatrati samo kao dugačak spisak prototipova i fabričkih projekata. Na svakom od njih pokušavalo se da se reši neko određeno pitanje. Ispitivani su drugačiji motori, snažnije naoružanje, nova oklopna zaštita, komandna oprema, mogućnost savlađivanja vodenih prepreka i rešenja koja su kasnije preneta na druge porodice tenkova.

Na T-64 nije se samo pokušavalo da se popravi jedan tenk. Preko njega se tražio odgovor na pitanje kako treba da izgleda sledeća generacija sovjetskih oklopnih vozila.

Zbog toga je neopravdano što se o T-64 piše znatno manje nego o T-72. Njegov uticaj danas se može videti na tenkovima T-80BVM, T-84 i T-90M, koji i dalje koriste deo osnovnih rešenja prvi put objedinjenih na T-64. Upravo u tome nalazi se njegov najveći istorijski značaj.

______________________________________________________________________________________________________________

Diskusija o ovoj temi dostupna je na PalubaInfo Forumu na linku 

O autoru

Mihajlo Brok Bogdanović

editor

Nekada radio za VJ kao k-dir tenka M-84, pa me teme o naoružanju veoma zanimaju. Pored Vojske, oružja, i drugih sistema, zainteresovan sam na nivou hobija za IT. Na Internetu sam dosta dugo, i poznat sam po nadimku Brok.

See author's posts